Čudesnom Živku, s ljubavlju: Ovacije filmu “Živko Nikolić – Nedosanjani san” u režiji Senada Šahmanovića na festivalu u Herceg Novom

Film je svojevrsni omaž jednom od najvažnijih sineasta ovdašnje kinematografije koji je preminuo 17. avgusta 2001, i prikazan je u okvru pratećeg programa festivala koji dodeljuje priznanje s njegovim imenom, Nagradu „Živko Nikolić“ za specijalni doprinos filmskom izrazu, u gradu gde je završio Umjetničku školu, a prepuno gledalište Dvorane Park ispratilo je premijeru višeminutnim stajaćim ovacijama.

“Živko Nikolić – Nedosanjani san” je, kako za Danas objašnjava Senad Šahmanović, zapravo „film o filmu“ koji Nikolić zbog nedostatka sredstava nije uspeo da završi.

– Jednu od epizoda svojih „Oriđinala“ Živko je prepoznao kao igrani film, koji je jako želeo da snimi. Okupio je ekipu, i uz veliku podršku tadašnjeg rukovdstva RTCG krenuo u snimanje TV filma. Taj materijal je svo ovo vreme stajao na kasetama, i nikada se nije puno uradilo po tom pitanju, iako je bilo raznih inicijativa. Preuzeo sam odgovornost da to realizujem, uz punu podršku RTCG, u čijoj smo produkciji napravili ovaj projekat.

Prema Šahmanovićevim rečima, Živko je snimio oko šezdeset odsto materijala za taj televizijski film, deo materijala se u brojnim seljenjima, presnimavanjima izgubio, pa je bilo važno sve sastaviti, rekonstruisati i nakon toga krenuti u dalji istraživački rad.

– Obavljeni su razgovori sa najbližim saradnicima, analizirane knjige snimanja, napravljen plan i strategija, pa smo krenuli u realizaciju. Nakon nekog vremena materijal je počeo da dobija svoj oblik, ali ga nije bilo dovoljno za igrani film, pa je odlučeno da se ide u pravcu ideje pravljenja filma o filmu, i tako smo ušli u rad koji je trajao dve godine – objašnjava reditelj.

Na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu s velikim uspehom premijerno je prikazan Šahmanovićev igrani film „Sirin“, ali, kako ističe, on je veću tremu imao pred premijeru filma posvećenom Živku Nikoliću.

– Veća je obaveza prihvatiti takvu odgovrnost – struktuirati materijal koji je snimio jedan velikan nije nimalo jednostavno. Tu postoje brojni izazovi, prebaciti se u njegovo razmišljanje, otrkriti šta je želeo da kaže, na koji način bio on to strukturisao. Srećom, Živko Nikolić je deo naše kulture, i ja sam, i svi mi iz čitave Jugoslavije i verovatno i šire, odrastali smo na njegovim fllmovima, analizirali ih, pre svega one dokumentarne, a onda i igrane, njegov pristup temama, i njegova dela su „naš teren“.

Ali, jedno je posmatrati, pisati, gledati, diviti se, a drugo je baviti se time i montirati ono što je on snimio. Najteže mi je bilo sastaviti materijal, pa onda ući i videti šta je to, jer knjige snimanja tada nisu bile tako precizne, prošlo je puno vremena, dosta toga je izgubljeno. Nije bilo lako naći narativnu nit i sve to povezati, smisliti koncept i dati mu neku dodatnu vrednost.

Tako smo krenuli ka dokumentarnom filmu, ali kreativnom, a to je klizav teren, kao po ivici noža, može vrlo lako da skizne u nekom drugom smeru. Mi smo dali sve od sebe da dobijemo reakciju publike kakvu smo sada imali na premijeri, i izuzetno sam uzbuđen i srećan. Ne zbog nas, već pre svega zbog Živka – ističe Šahmanović.

On je jugoslovenskoj kinematografiji, ali i evropskoj, ostavio remek dela, ali nažalost, za života nije dobio mesto koje mu pripada ni u crngorskoj, ni u srpskoj kulturi.

– Nismo bili svesni kakvog smo umetnika imali, a Živko je zaista bio genijalan, neka njegova ostvarenja se izučavaju i na nekim evropskim filmskim akademijama. I ako nismo za života, da probamo da mu se odužimo posthumno. Svaki moj trenutak proveden sa njegovim materijalom i arhivskim snimcima bio je pun emocija prema Živku, osećao sam taj duh i tu obavezu prema njemu. Bio je jedan od najposebnijih reditelja, išao je ispred svog vremena, imao je istančan senzibilitet da napravi čudesne i neponovljive stvari, da snima naga ljudska tela, ali da to bude zaista jedna posebna vrsta umetnosti, posebna vrsta performansa.

Ljudi koji su radili s njim jako su mu verovali, hteli su sve da urade za Živka, a radio je i sa glumačkim velikanima. I to je vrlo važan nivo, to je nit koju otkriva i ovaj naš dokumentarac o njegovom filmu „Oriđinali“. Za mene je to enormna vrednost koju smo predstavili. S druge strane, Živko je genijalno ukazivao na naše devijantnosti, na neke zastarele poglede, dvostruki moral patrijarhalnog društva, slabosti sistema, ali je on voleo te likove o kojima je govorio u svojim filmovima, i savršeno je poznavao mentalitet.

U tom smislu ovde nije bio prihvaćen, doživljavao je i mnoge neprjatnosti. Napravio je film „U ime naroda“, svoje pretposlednje delo, koji je dosta „kumovao“ da on ne bude baš omiljen među tadašnjim vlastima. A Živko se bavio svojom umetnošću, a ne politikom i nekim društvenim temama koje su sa ruba, nego dubljim temama. Stvarala se i određena zavist, bio je jako uspešan, jer kada ste takav velikan to je samo po sebi kazna, mnogi žele da pronađu neku lošu tačku po kojoj bi vas okarakterisali – kaže reditelj.

O daljem životu fillma “Živko Nikolić – Nedosanjani san” ističe da bi voleo da ga vidi najšira publika.

– Još nemamo dogovore sa distributerima, film je „spakovan“ pre tri dana za ovu premijeru, naša je želja bila da se prikaže u Herceg Novom, jer bi Živko, da je živ, sigurno voleo to mesto za premijeru, i ja sam insistirao da to bude na festivalu. Sada ćemo krenuti i u te razgovore sa drugim festivalima u Srbiji i regionu – kaže Senad Šahmanović.

„Živko Nikolić – Nedosanjani san” snimljen je po scenariju Dragana Koprivice, a u glumačkoj ekipi su Dijana Marojević, Svetlana Cemin, Mirko Vlahović, Milutin Karadžić, Dubravka Drakić, Ivana Mrvaljević, Jelena Mila, Bojana Kovačević, Marina Bukvički, Vesna Vujošević, kao i Ljiljana Kontić, Dragomir Felba, Vera Crvenčanin Kulenović.

U autorskom timu su i direktori fotografije Savo Jovanović, Slavko Todorović i Danilo Papić, montažer Vladimir Radovanović, za muziku je bio zadužen Ivan Marović. Producent je RTCG, a producenti su Radomir Pule Milović i Igor Maraš.

Petar Nikolić: Moj otac Živko i dalje živi

Narator koji publiku „vodi“ kroz film je Petar, sin Živka Nikolića, on u ovom dokumentarcu otkriva njegove snove, želje, razgovore koje su vodili turbulentih 90-tih. godina…

– Publika je izuzetno emotivno reagovala, i za mene je najveća satisfakcija što se osetio taj dosluh Živkovog duha i njegovih poštovalaca, i što je sala bila puna. Divno je bilo videti posle gotovo trideset godina Živkove kadrove, tu neverovatnu igru svetlosti, senki, portreta, ali, to nas podseća i na ono što sam uvek ponavljao, kolika je tuga i nesreća što takav reditelj dvanaest godina nije mogao da snima filmove. Ali, Živko je živ, vidi se i u svakom kadru filma koji je sada prikazan koliko on voli Crnu Goru – izjavio je Petar Nikolić.

Glumica Dubravka Drakić, danas jedna od najznačajnijih u Crnoj Gori, dobila je poziv Živka Nikolića za TV film „Oriđinali“ kad je bila studentkinja prve godine Akademije na Cetinju, kao i ostale glumice koje se sada pojavljuju i govore o tome u dokumentarnom delu filma “Živko Nikolić – Nedosanjani san”.

Kako kaže za Danas, ona je sada prvi put videla ono što su tada snimili, ali njeno sećanje na Živka, toplog i tihog čoveka, fantastičnog reditelja, i danas je vrlo jako.

Istu emociju ističe i Dijana Marojević:

– Ja u ovom filmu, pre svega, kroz sve nas mlade glumice koje je tada okupio veliki Živko, vidim njegovu dušu. Sve te slike, sve te priče, sve te boje, svu tu beskrajnu lepotu. Tužno mi je, neću da budem patetična, ali baš je nekako tužno – iziavila je Marojević.

Film je sniman u Nikšiću, Podgorici, Beogradu i Njujorku i važno je pogledati ga, naročito zbog novih generacija, jer je Živko Nikolić, nažalost, postao shvaćen i poštovan tek kada je napustio ovaj svet.