Premijera novog dugometražnog igranog filma subotičkog reditelja Sabolča Tolnaija „Čudna šuma“ biće upriličena večeras na Cinema City-ju u okviru glavnog takmičarskog programa Nacionalna klasa.
Priča filma, čiji glavni junak narkoman beži pred onima kojima duguje, a u vrtlog lavirinta u koji upada bivaju uvučeni i njegovi roditelji, zapravo je, prema rediteljevim rečima, priča o onoj višenacionalnoj, nekada svetskim tokovima okrenutoj sredini, srednjem sloju skrajnutom na marginu našeg savremenog društva. I ona je nastala na osnovu literature – priče „Minotaur“ novosadske spisateljice Judite Šalgo. Prethodno je Tolnai snimio „Peščanik“ prema čuvenoj Kišovoj trilogiji uspevši da prenese kiošvsku atmosferu u medij filma za koji je osvojio nekoliko nagrada. I „Čudna šuma“ je već u fazi scenarija dobila priznanja. Tolnai pripada srpskoj i mađarskoj kulturi i režira na filmu i u pozorištu u obe zemlje i bavi se producentskim radom.
Otkud naslov „Čudna šuma“? On možda tek u naznakama sugeriše priču o lavirintu i Minotauru, ali se iz njegove, čini se krajnje urbane fabule, ne može naslutiti…
– Šuma je u ovom slučaju metafora za našu zemlju, odnosno regiju, a vreme priče se dešava u zoru posle velike žurke gde se tresla zemlja celi dan i gde je medved sa sovom i tigrom Kanom otplesao svoj krvavi ples. Sada je tišina, životinje izgubljeno lutaju ne nalazeći svoje drugare, a ako se i sretnu, njihova lica ne mogu više da prepoznaju, jer su već obukli „krvave maske“, da citiram Slobodana Tišmu… Šuma je i konkretno mesto u filmu, lavirint, u kome se, zalazeći sve dublje i dublje, naš glavni junak suočava sa užasnom i konačnom istinom.
Još jedan igrani film i ponovo literarni predložak iz, uslovno rečeno, sličnog književnog srednjoevropskog miljea i svetonazora. Koliko je teško, pogotovo ovu više refleksivnu vrstu literature pretvarati u jednu prevashodno vizuelnu umetnost kakva je film?
– Može se reći da je u ovom slučaju tekst bio samo polazište, priča je u toku rada na njoj prilično izmenjena, a neki motivi iz proze i pesama Judite Šalgo su zaživeli prolazeći kroz transformacije, skoro do neprepoznatljivosti. Ali zaista, bilo je prilično teško, naizgled jednostavna priča nas je (mene i koscenaristu Dragana Stankovića) u nekim momentima dovodila do ivice priznavanja potpunog poraza i odustajanja.
Sa Kišom vam je to odlično pošlo za rukom. U tome vam je sigurno pomoglo poznavanje Kišovog dela, očigledna ljubav prema tom delu, ali postoje i teorije koje kažu da je ono zapravo veoma filmično. Da li je tako?
– Na Kiša su uticali filmovi koje je on, kao mlad student, gledao u Kinoteci, a i kasnije. Uticaj tih filmova na njegovu prozu je priličan i može se reći da je ona filmična. No, tu se i nalazi klopka za pionira, koja se pojavljuje u toku pokušaja adaptacije, jer ta dela nisu scenariji, nego su književna dela par excellence, koja zahtevaju potpuni novi sloj kreativnog stvaralačkog rada na njima da bi zaživela u obliku novog medija. I onda se naravno nameće pitanje hrabrosti, koliko uopšte smeš da diraš u ta remek-dela…
Već ste dobili i nagradu za scenario „Čudne šume“. Da li je tome doprineo dobar literarni predložak? Scenario je inače već dosta dugo uglavnom slabo mesto domaće kinematografije, kao i potreba, verovatno zbog manjih troškova (ako nisu umetničke sujete u pitanju) da svi rade sve – pa reditelji pišu scenarija, a scenaristi režiraju sopstvene priče. Šta vi mislite o tome?
– Meni je rad na scenariju prilično mučan i težak period rada na filmu. Samo je nabavljanje finansijskih sredstava mučnije i teže. Dao bih sve kada bi se scenariji mogli naći tako, da samo nazovem scenariste i oni meni isporuče kvalitetnu robu. Nažalost, tako nešto je nezamislivo. U mom slučaju, trudim se da nađem što kvalitetnije saradnike, pa kroz zajednički rad, u kome ja određujem pravila igre, dolazimo do rezultata. Eto, na primer, u zadnje vreme mi puno znači saradnja sa Draganom Stankovićem, a nedavno sam završio i jedan scenario za igrani film koju sam napisao sa braćom Buharov iz Budimpešte, koji nas trojica planiramo i da režiramo. U idealnom smislu, što se nažalost retko dešava, samo kada je ekipa filma dobro sastavljena, na osnovni kvalitetni scenarijski predložak utiče cela ekipa, od garderobera do montažera, koja se bori sa njom, razmišlja, dodaje, predlaže, itd. To onda zna da bude zaista lep stvaralački rad za sve koji rade na tom projektu.
Da li uspevate da izborite sa sve većom stešnjenošću zemlje u kojoj živimo (nasuprot onoj nekadašnjoj) tako što pripadate dvama kulturama – srpskoj i mađarskoj? Da li je to uvek prednost ili je ponekad i hendikep?
– Poznavanje, a možda i pripadanje, ne samo jednoj kulturi mogu da shvatim samo kao veliku sreću, za koju sam zahvalan. Istina je da me u Mađarskoj doživljavaju kao onog iz Srbije, a u Srbiji kao „onog Mađara“. Ali nikad se ne bih menjao sa nekim mojim sunarodnikom koji nije upoznao specifične lepote različitih narečja ovdašnjeg jezika, kao i ukuse, mirise, predele i ljude Balkana. I sama odrednica Mađar je u mom slučaju prilično pojednostavljujuća, ako gledamo da je moja majka velikim delom Bunjevka, a ima tu bogami i ciganske krvi, kao i otac cincarskog porekla sa dedine strane. A zapravo da živimo u normalnom svetu, sve bi to bilo manje važno.
Kako biste opisali svoje filmove, prosto kao drame, filmove svojevrsne noar atmosfere bez drugih odrednica koje ovaj žanr podrazumeva, ili kao nešto treće?
– Ne umem da opišem svoje filmove, nisam baš dobar pi-ar menadžer svojih filmova. Ali je sigurno da u njima atmosfera ima prilično važnu ulogu. Kao što im je zajedničko i to što su putovanja glavnih junaka, pikaresknih priča, gde glavni junaci na tom putu, u toj borbi, dolaze do neke vrste katarze u aristotelskom smislu. Ja bih to nazvao suočavanjem sa smrtnošću, sa kosmičkom, beskrajnom tišinom, kao što Judita Šalgo piše, sa tanjirom punim mraka, sa mrakom koji nas, ljudsku rasu, ova umišljena i bezobrazna, okrutna stvorenja okružuje, u odnosu na šta sva naša grčevita i kurčevita nastojanja izgledaju kao smešna koprcanja. „Čudna šuma“ se u suštini svojim skromnim sredstvima bavi odnosom tog mraka, i svetlosti, na sličan način na koji je to opisao Nikola Tesla, o širenju tame koja je prava priroda, pravo lice svetlosti. Tako gledano, „Čudna šuma“ je SF film, koji se događa na planeti zemlji. No, nažalost, te moje priče ispadaju tužnije nego što je to obično moja prvobitna namera. Jedan moj prijatelj Atila Balaž, književnik iz Novog Sada koji se devedesetih nastanio u Budimpešti, kroz šalu je nazvao „Peščanik“ – lager roud muvijem.
U dočaravanju te atmosfere, osim slike, fotografije (koja u ovom slučaju nije crno-bela, ali ima fino magličasti taman ton, sudeći bar po kadrovima), mnogo znači i zvuk – šumovi, ali i muzika. Nju je radio Silard Mezei, široj, pa i čak kulturnoj javnosti, nažalost, nedovoljno poznato ime…
– Silard Mezei je relativno mlad čovek, sa impozantnim muzičkim opusom, kompozitor koji u svom stvaralaštvu istražuje mogućnosti improvizacije i koji inspiraciju crpi od barokne muzike, preko muzike primitivnih naroda, džeza i folklora. Kao mladi, jedno kratko vreme smo i svirali zajedno i u bendu, i u nekim predstavama, kao što je bio „Vojcek“ a kasnije i „Hamlet“ Andraša Urbana. On danas često radi muziku za predstave Jožefa Nađa. Kao scenski kompozitor, smatram da je svetska klasa. Muziku potpisuju još i Strange Party Orchestra iz Danske, ekipa koja je u zadnje vreme sve više okrenuta istraživanju zvukova raznih prostora, atmosfera i šumova, kao i Muha Blackstazy i Jovan Obradović. Muha je reper iz Novog Sada, jedan od najoriginalnijih stvaralaca sa ovih prostora, koji ovaj put repuje jednu pesmu Judite Šalgo. Od saradnika na zvuku filma voleo bih još napomenuti Gabora Riplija i Vladimira Dabića, ljude koji su radili dizajn tona. To su mladi ljudi koji su posvećenici u svom poslu, i koji su u stanju da mesec dana traže zvuk jednog bicikla koji mora da zvuči baš onako kako su ga oni zamislili.
Premijeru upriličujete na novosadskom Cinema City-ju. Šta vam znači to što ćete film predstaviti baš najpre pred publikom novosadskog festivala, jednog od retkih, koji se u svom ključnom segmentu bavi domaćim filmom?
– Mislim da bi bilo vrlo važno zadržati tradiciju prikazivanja i odmeravanja domaćih filmova na jednom mestu, dajući im na značaju i reklami u svojoj zemlji. Ja sam namerno i dao svoj film ovde da bih ukazao na važnost te tradicije. S druge strane, to je izrazito novosadska priča, koja je najvećim delom i snimana u Novom Sadu, i zbog Judite Šalgo. Inače, interesantna je priča zašto nismo sve scene snimili u Novom Sadu. Naime, najveća scena u filmu je scena u jednom hotelu. A pošto su hotele u Vojvodini za vreme snimanja još najvećim delom držali mafijaši, ne da nismo mogli da dobijemo dozvolu za snimanje, nego čak ni odgovor na naše pismene molbe, pokušaje razgovora. Tim kriminalcima, dilerima drogom, odnosno ljudima koji peru pare za političare, ne trebaju umetnici, „ako može, samo što dalje od nas“, smatraju nas nekom nižom, nepotrebnom kastom, gologuzanima, ološem… Na kraju posle puno odbijanja i ponižavajućih situacija bili smo primorani da nađemo hotel koji je još u državnom vlasništvu gde smo konačno mogli da snimimo scenu…
Glumci svoje uloge treba da žive
Kako uopšte birate saradnike, a kako glumce?
– Smatram da glumci sa kojima radim – svejedno da li su amateri, naturščici ili profesionalci, ne treba da igraju karaktere, već da žive svoje uloge, dajući im na istinitosti svojim fizičkim prisustvom, da svoje uloge zapravo prilagođavaju svojoj ličnosti. Zbog toga često radim sa naturščicima, koji mogu da doprinesu toj životnosti, što je neprocenjivo. Recimo, u ovom filmu Siniša Tucić, novosadski pesnik, i Robert Tili, subotički muzičar, igraju dve važne uloge. Ali volim i potpunu suprotnost, kada sa glumcem smislimo lik koji zajedno gradimo od temelja do krova, to je takođe interesantan proces.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
