Čudo u Jaukovu

Cela Ulica Borisa Kidriča je za tili čas bila pod vodom.

Trčao sam iz sobe u sobu i kroz zatvorene prozore posmatrao čudnovate prizore koje dotad nisam video.

Otkako smo se s glavne ulice preselili u Jaukovo, ceo moj svet izvrnuo se naglavačke.

Ugledao sam Pavla kako u kabanici i gumenim čizmama šljapka po vodi.

Olujna kiša se pretvorila u bezazlenu, retku kišicu.

Obuo sam žute „gumenjake“ i obukao vindjaknu.

Dotrčao sam do Pavla.

„Vidi“, pružio je ispred mene bazenčić od skupljenih dlanova u kojima se praćakala ribica.

„Izlili su se kanali kod Vodoplava“, reče.

U tim plitkim i blatnjavim kanalima koji su presecali Mokrin i koji su se spajali s kanalskom mrežom Dunav-Tisa-Dunav, pa čak i sa rečicama Đukošin i Zlatica, Pavle i ja smo onomad išli na pecanje.

On je imao pravi karbonski blinker koji mu je tata kupio na vašaru u Senti.

Ja sam nasledio staru Sretenovu pecaljku od bambusa, na čiji vrh sam vezao novu najlonsku strunu kupljenu u Betini na Murteru.

Pavle je rekao da ćemo mamce pronaći ispod gomile prošlogodišnjeg stajskog đubreta.

Tražio je rovce za koje je rekao da ih nijedan som neće zaobići.

Srećom pa nismo pronašli nijednog od tih ogromnih, tamnosmeđih i dlakavih insekata kojih sam se plašio.

Ubacili smo u limenku nekoliko crva i debelih glista.

Sećam se da sam prvi put iskopao glistu u dvorištu zabavišta.

Iz vlažne zemlje sam je vešto iščeprkao suvom grančicom.

Otrčao sam kod Melite i pokazao joj svoj ulov, tvrdeći da je to špageta i da je vrlo ukusna.

Potom sam, kobajagi, progutao sluzavu glistu.

Moja nedostižna simpatija je otrčala vrišteći: „Vaspitačice, vaspitačice, Điđa ima gliste!“

Bio sam ukoren zbog tog izmotavanja.

Godinama kasnije, jednog popodneva, glistu ću nataći na udicu i zabaciti je u mutnu vodu kanala koji neprimetno teče iza Jaukova.

Dok se moj plovak uopšte nije pomerao, Pavle je već uveliko imao pun meredov linjaka, karaša, deverika, crvenperki i klenova.

Ubrzo sam odustao od pecanja.

Pavlu je bilo žao što ništa nisam upecao, pa mi je poklonio jednu poveću deveriku, koju sam, kad smo stigli kući, ubacio u dunsflašu od tri litre.

Riba je živela u tom mom improvizovanom akvarijumu sve dok je jednog jutra nisam zatekao kako pluta sa stomakom iznad površine vode.

Sahranio sam je u kutiji od „plazme” u dnu dvorišta, pored jorgovana.

Danas Pavle i ja lovimo gaovice koje plivaju jendekom koji se pruža ispred njegove i moje kuće.

To nam je bilo vrlo čudno.

Dosad smo u jendecima pronalazili žabe, punoglavce, daždevnjake i drugu žgadiju čija imena nismo znali.

Pavle se setio priče nekog ribolovca koji je tvrdio da je svojim očima video kad su Amerikanci, posle Drugog svetskog rata, bacali iz aviona ribu i mlađ u mokrinske bare i kanale.

Rekao sam kako mi se čini da se i sad čuje potmuli zvuk aviona.

Pavle je rekao da je to samo grmljavina koja se udaljava prema Kikindi.

Prošle nedelje smo Pavle i ja besposleno tumarali Vodoplavom.

Ispred napuštene ciglane ugledali smo mrtvu beloušku.

Neko joj je smrskao glavu.

Bila je okrenuta donjom belom stranom prema upeklom suncu.

Smrdela je.

Po njoj su gmizali mravi i obletale je muve.

Bio je to strašan prizor.

Gadljivo smo je zaobišli i spustili se u okno ciglane.

Pronašli smo budak, ašov i lopatu.

Pokupili smo alat i izašli iz ciglane.

Rekao sam Pavlu da bi bilo lepo da sahranimo beloušku.

Budakom i ašovom iskopali smo plitku rupu i u nju zatrpali mrtvu zmiju.

Alat koji smo pronašli u ciglani, sakrili smo u ostacima porušenog rejona u Jaukovu.

Predveče je Šukrija, koji je iskopavao pesak za novac, došao kod ujka Milenka da pita da nije slučajno video dečurliju koja su ukrala njegov alat.

Ujka Milenko je rekao da će se raspitati.

Nije nas ništa pitao, ali sutradan smo Pavle i ja krišom bacili Šukrijin budak, ašov i lopatu u okno ciglane i pobegli glavom bez obzira.

Autor je pripovedač i romansijer. Proza je iz piščeve nove knjige priča „Crna Anđelija“ koju je nedavno objavio Arhipelag.