Čudo u JDP-u

Reditelja Slobodana Unkovskog pamte anali i ne baš juvenilni u publici Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao reditelja najizvrsnijih predstava ovog teatra u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog, neminulog veka: „Hrvatski Faust“, „Pozorišne iluzije“, „Bure baruta“. Pisca Dejana Dukovskog upravo je u jugoslovensku, zatim i evropsku pozorišnu orbitu lansirala ta predstava „Bureta baruta“, on je pisac tog komada. O najslavnijim našim glumcima među živima, Mirjani Karanović i Mikiju Manojloviću, Branislavu Lečiću i Jasni Đuričić, glavnim akterima predstave koja još naslovom psuje mamu, debelo govore njihove uspešne profesionalne karijere i druga javna nastupanja. A sad o tome kako je došlo do čuda, kojem su se i vrlo mlađe koleginice i kolege pobrojanih doajena, našle pri ruci – Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lazić, Miloš Lučić, Nina Perišić.

Komad koji je posredi, komad je „o raspadu mojih ličnih vrednosti“, veli autor. Dakle, nije tu reč o tome ko je prvi počeo da rastače Jugoslaviju i zapodeva ratove u njoj, nego o tome kako je uopšte počelo sa ovakvim svetom u kojem frapantni tehnološki i naučni napredak samo proširuje opseg razaranja i u društvene tragedije uvlači sve veći i veći broj nedužnih ljudi na svim stranama sveta, pa tako i u Jugoslaviji, sa njenim Srebrenicama, Prijedorima, Višegradima, Ahmićima, Kazanima…

Inspirisan ikoničnim dramskim situacijama i njihovim akterima, od Šekspirovih u „Hamletu“ i „Ričardu Trećem“ do Geteovih, Čehovljevih, Vedekindovih i Beketovih, Dukovski, u jednom dahu, sedam scena u nizu posvećuje po jednoj od sedam vrhunskih vrlina, uglavnom u formi dijalogâ dve persone, kojima se ište ljubav, a nalazi smrt u nasilju. Komad je to zadahnut nihilizmom i cinizmom od učkura do bijela grla. Od te vrteške vrlina, kad ona napravi pun krug, Dukovski, u to vreme vrlo mlad, video je vrtešku sedam smrtnih grehova. Ophrvan potiskujućim razočaranjem zbog toga što društva ne uče iz sopstvenog tragičnog iskustva, autor, dok su mu se raspadale lične vrednosti, nije mogao doći do hladnog, zrelog analitičkog uvida da se društvene tragedije obnavljaju jer nekoj interesnoj grupi donose vanserijsku dobit i vanserijski užitak. No, njegov je krik mladalački autentičan i danas kao i pre četvrt veka, kad je komad napisan.

Reditelj Unkovski je sa kartelom bardova i primadona, bez pardona, juvenilni rasprskavajući nihilizam autora preradio u jalovi starački sarkazam, a opori prosjački cinizam u salonsku kozeriju. Najzad, ova drama je poetska drama, i to ne samo u pojedinim svojim pasažima, nego iscela – ona se čita i kao poema. U interpretaciji Slobodana Unkovskog i ansambla JDP-a, likvidiran joj je patos (nihilizma nema bez patosa). Kompleksna emocionalna struktura njenog lirskog nihilizma, stesana je na niz skečeva, a njen pank pretaljen u bečki valcer.

Gledali smo, dakle, nešto što je imalo nameru da bude smešno, ali se tom ozabavljenju (osim u dva-tri kratkotrajna maha, koji su plod dramaturških implantacija na tkivu originalne drame), opirao cinični duh same drame. Forma skeča sprečila je emocionalno učešće glumaca i gledalaca u patnji likova, do kojih je autoru stalo, a, iako ovde samo označena, patnja je sprečavala skečeve da se ozare pučkom duhovitošću.

Jedna krajnje opora, potresnoprotestna drama ozlojeđenih, povređenih ljudi, predstavljena je kao igra dokonih, koja je sama sebi svrha, a njen mladalački urlik, pun krvi iz rana, prepevan je u tepanju kao dijetalni uzdah: nema krikova, nema bola, nema opalog perja sa anđeoskih krila, nema ričućeg neba nad paklom na zemlji, ničeg nema za čim ova drama vapi i zbog čega je napisana, a sve što je tu predočeno – ono je što njoj ne treba ni za lulu duvana: samozaljubljena, taktična gluma glumaca i blazirani pogled karijerne premijerne publike. Nikad do sada ovako vešti glumci nisu ovako perfektno mlatili praznu slamu.

Ali, tu se iznebuha pojavljuje čudo! Mamu mu jebem ko je prvi počeo sa ovim obeskrvljivanjem i balsamovanjem pozorišta, u kojem su osećanja kaširana, doživljaj prividan, a kulise istinite?

U sceni u kojoj se zatiču Doktor Falus i makedonski student u Vitenbergu, što je svojevrsni susret Fausta i Hamleta, posle jedne tirade, dr Falus autoironično kaže: „Joj, što kenjam, što keeenjaam!“ (dopuštam da je to, možda, bilo izrečeno ovako: „Ala kenjam, ala keeenjaam!“). No, uzmemo li u obzir da tih reči nema u dramskom izvorniku, postaje jasno da ih sada Miki Manojlović ne izgovara za doktora Falusa, nego doktor Falus za Mikija Manojlovića. Čudo?

Da bi se potvrdilo, čudo, baš kao i naučni dokaz, mora da se ponovi. Kad se, iz nekog razloga koji nije u ideji autora komada, ova scena u predstavi replikuje, a ulogu Doktora Falusa tada preuzme Jasna Đuričić, onda, na istom onom mestu na kojem je Miki Manojlović, šarmantno, kako samo on to ume, rekao ono: „Jaoo, ala kenjam, ala keeenjaam!“, Jasna Đuričić reći će: „Joj, što jedem govna, što jedem gooovnaa…“ (Dopuštam da je to, možda, bilo izrečeno ovako: „Ala jedem govna, ala jedem gooovnaa!“). Rečeno, učinjeno!

Plivajući protiv struje monotonije nanizanih skečeva, čudo se desilo i, u duplom rafalu izgovorenih rečenica koje nije napisao autor komada, rasvetlilo ovu svečanost slepog jezika i gluvih slika, nazvavši joj radnju pravim imenom, p(a)rdon! – pravim glagolom. Ako mrtvijem snom sanjamo u pozorištu, na mestu koje je izmišljeno za eksperimentalni, zamišljeni život – nemojmo se čudom čuditi što nam je društvena realnost ritualizovana beživotnost, stalna vrtnja povraćanja istog.