Čudovište iz nadmene lagune

Od svega što „Diplomac“ nudi, najduže sam se zadržao na uvodnim kadrovima Bendžamina Bredoka i njegovog kofera koji se stojeći kreću na pokretnim trakama aerodroma, jedan na ljudskoj, drugi na teretnoj. Bendžamin je nepomičan dok ga napred vodi put na koji ne može da utiče. Kofer se, pak, drmusa, uz to, tako je kadriran da deluje življe od svog ljudskog vlasnika. U jednom inervjuu Majk Nikols, reditelj filma, veli da je bio zbunjen kritikama filma (pozitivnim, što bi trebalo da ga raduje) u kojima su se po nekom misterioznom pravilu javljale reči „generacijski jaz“. „Generacijski jaz mi nije pao na pamet“, kaže Nikols, „ja sam sve vreme pravio film o čoveku koji ne želi da postane predmet“. Zaista, „generacijski jaz“ je prazno lupetanje dok vam se od priče o postajanju predmetom podignu dlake na potiljku. Poenta je, „Diplomac“ je angažovan film, film svog vremena, koji u svojoj osnovi, ili barem onome što je vodilo autore (obratiti pažnju koliko je Dastin Hofman ukočen čak i kada se ponaša sasvim protestno, koliko i kada podigne glas to čini poput robota koji pokušava da probije granicu postajanja čovekom) ima borbu protiv dubljeg, svevremenog straha.

„Oblik vode“ Giljerma del Tora, pak, čak i vraćajući se u prošlost (nije navedena godina ali postepeno shvatamo da se dešava neposredno nakon kubanske krize), ne uspeva da postigne univerzalnost. Problem je prevashodno u pojednostavljivanju svakog lika. Naši junaci, nema čistačica Eliza i njena koleginica crnkinja koje rade u tajnoj vladinoj laboratoriji, Elizin komšija homoseksualac (primenjeni umetnik poslovno ugnjetavan zbog pola koji mu se sviđa), dobri su ljudi. Šef obezbeđenja (beli skot, naravno) esencija je zla, dok je, recimo, naučnik-tajni agent Sovjetskog Saveza negde između, sviđa nam se ali mu je, za razliku od dobrih junaka, dopušteno da ubije. Uz to, izvinjavam se što kvarim ugođaj gledanja, kada umre nije nam preterano žao. Dakle, nema iznenađenja. Kada vojnobezbednosni skot dođe kući, ne čudi nas životinjski seks sa ženom tokom kojeg joj zapuši usta (kao ni startovanje neme čistačice par scena kasnije). U istom pravcu, prirodno je da će između Elize i Čudovišta iz Crne lagune, zatočenika laboratorije, od upoznavanja započeti lep, osećajan odnos. Užasavajuće je, mnogo više od bilo čega što „loši“ likovi rade, da je film „Čudovište iz Crne lagune“, B film iz 1954. godine namenjen zabavi kapitalističke omladine, zapravo angažovaniji od filma iz 2017. godine sačinjenog isključivo da bi ukazao na društvene probleme. Čudovišta iz 1954. se zaista plašimo i zaista nam ga je, kako priča odmiče, sve više žao dok ga se i dalje plašimo. Moderni ljudi došli su nepozvani u njegov kutak Amazonije, zaljubi se u jednu od njih, proganjaju ga i na koncu ubiju. Da li ga baš svi proganjaju? Ljudi na brodu umešno su napisani likovi. U početku među njima nema velikih razlika ali vremenom, suočeni sa opasnošću i mogućom slavom neverovatnog otkrića, pokazuju svoju prirodu, sve do tačke kada jedan od njih otkriva svu svoju oportunističku gadnost i manjak saosećanja za ljude i zveri, postajući istinski negativac. Eto, to je dobar, normalan film, onaj posle kojeg, ako želite, možete da stavite prst na čelo i kažete sebi, „ja bih pre da budem čudovište nego onaj tip koji sa mnom deli mnogo više genetskog materijala“, a ima i sve te podvodne kadrove sa Džuli Adams u belom kupaćem kostimu.

Del Toro (koji, iz nekog razloga, gotovo slovi za autora, velikog umetnika) i njegova koscenaristkinja/vojnik holivudskog sistema pokušavaju da na osnovu ideje o prihvatanju Drugog, o pripadnicima manjina koji ustaju u odbranu kako jednog od njih, tako i „živi i pusti druge da žive“ ideala film povežu sa modernim, osvešćenim gledaocem, onim kojem smetaju zid na granici sa Meksikom i „America first“ izborni slogan trenutnog predsednika SAD. Naravno da im smetaju, kao i svakom normalnom, ali film ne sme biti poligon za povlađivanje iluziji privilegovane bele manjine o osećajnosti prema drugoj, smeđoj manjini. Jer, migranti iz Sirije i ilegalni azilanti iz Meksika neće gledati „Oblik vode“ dok je „Čudovište iz Crne lagune“ bio film za svakoga, napravljen u hladnoratovskoj, crnolistaškoj Americi, iz kojeg je moguće zadržati kao utisak šta god poželite. Što ne znači da su se njegovi scenaristi plašili da iznesu stav. Jednostavno, njihov stav je bio da se nalaze pred zadatkom stvaranja B filma, a za to je valjalo napisati zanimljive likove. „Oblik vode“, kojem su (kao i kritičarima koji ga hvale) usta puna ljubavi prema celom svetu, zapravo ne voli čoveka – kompleksnog, iritirajućeg i iznenađujućeg.