Čuveni album na kom nije pisalo „Zabranjeno za pse i Srbe“ slavi svoj 30. rođendan

Postoji nešto krajnje specijalno u svim onim lažima, mahom vezanim za pop kulturu, koje su nastale pre interneta a koji nam je omogućio da sa dva ili tri klika saznamo da li je nešto tačno ili ne. Gotovo uvek je bilo ipak ne.

Uglavnom su to bile neke velike priče o tome kako je neki naš glumac, pevač ili neko treći otišao na audiciju, dobio ulogu, ali i morao da se vrati kući zbog ovog ili onog razloga, nakon čega bi neko drugi zajahao u njegovom sedlu i postao popularniji, veći i bogatiji. Sve te priče bi bile ispričane u kafanama, sa određenom dozom tuge za tog nekog ali i ponosom jer ipak je naš sunarodnik mogao da bude veliki, odnosno mi znamo da je on veliki.

Ipak, postoje i one druge, negativne, nastajale uglavnom kroz prizmu devedesetih, ratova i velike količine mržnje koja je tekla na ovim prostorima, sa obe zaraćene strane. Kovanica – „Zabranjeno za pse i Srbe“ je jedna od onih izmošljotina u kojoj su Srbi, na neki način, bizarno uživali i želeli da stvore neprijatelja tamo gde ga u stvari nije ni bilo.

Danas se ta kovanica mahom vezuje za bosanskog pevača koji je rasprodao četiri beogradske Arene, ali ova laž pre interneta, sve nas u pubertetima, od kraja devedesetih, pa tamo nekad, do šireg korišćenja interneta, ipak je dočekala na jednom drugom, mnogo boljem mestu, odnosno albumu.

Grupa Nirvana, je svakako jedan od najbitnijih bendova 20. veka, i nema tog teen angst depresivca koji nije u nekom momentu uživao makar na par nedelja uz neko od njihovih remek dela sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Jedno od njih slavi 30. rođendan 21. septembra, a u pitanju je njihov poslednji studijski album „In utero“.

Pored mnogih priča i legendi koji se za njega vezuje je i jedan duboko lokalni, naravno netačni. Iako će se, mnogo kasnije, gomila klipana kunuti u majku da su baš lično oni u rukama držali disk albuma „In utero“ na čijem omotu, baš pored ogoljenog anđela, stoji napisano „Zabranjeno za pse i Srbe“. Legenda verovatno najviše duguje tome što je basista benda Krist Novoselić, poreklom iz Hrvatske, a kako je 1993. godine Hrvat Amerikanac bio verovatno najgora kombinacija i neprijatelj svega srpskog, normalno je da je neka budala rešila da prospe ovaj biser, koji je parafraza one stare engleske – „Zabranjeno za pse i Irce“, termin koji će kasnije Džoni Roten koristiti za svoju biografiju.

Novoselić nije uzimao Srbe u usta tih godina, imao je svojih problema i slavlja, ali ostaće upamćeno da na jednoj od poslednjih svirki benda, u Italiji, na broken srpsko – hrvatskom u mikfron izrekao „Mi smo Bijelo Dugme“, jer je znao da je puno ljudi sa ovih prostora stiglo na koncert.

Bend je spremao album, snimio i izbacio ga posle pređašnjeg neviđenog mega – giga uspeha ikada. Album „Nevermind“ 1991. godine je postao, bio, i dalje je jedan od najvećih albuma rok muzike svih vremena, sa nekim neprevaziđenim hitovima. Ipak, kako to obično biva, momcima poteklim iz duboke underground, bučne, gitarske priče, nije prijala novonastala slava. Kobejn je želeo čak da se album zove po jednoj od pesama (koja nije završila u konačnom obračunu na albumu) „I hate myself and i want to die“. Naravno, iako znamo konačan završetak Nirvaninog pevača, borbu sa depresijom i bolestima zavisnosti, ime albuma je samo bio njegov crni humor, ali i poruka da mu se ceo svet skine malo sa glave.

Slava, novine, mediji koji prate svaki njegov korak, ništa mu to nije prijalo. Sa druge strane očekivanja izdavačke kuće da album bude prijemčiv široj publici, sa treće strane toksična veza sa Kortni Lav, mešana sa heroinom, sve zajedno je obećavalo da ovaj album bude potpuna propast. Samim tim što nije i što 30 godina kasnije i dalje pričamo o njemu, je veliki uspeh.

Bend je želeo da zvuči sirovo, brzo, i prljavo. Prljavije od albuma „Nevermind“. Za produkciju albuma uzeli su čuvenog Stiva Albinija, poznatog kao studijskog inžinjera koji samo takve albume i radi. On nije bio fan Nirvane, ali kako će kasnije izjaviti, sažalio se na bend. Albini je prethodno radio na dva omiljena Kobejnova albuma, „Surfer Rosa“ grupe Pixies, i „Pod“ grupe Breeders. Prvobitnim snimcima su svi bili oduševljeni, osim izdavačke kuće. Doveden je drugi producent da ispegla stvari, najviše one sporije, na koje su pucali da budu slušane i među nealternativnom omladinom. Albini danas još više ne voli Nirvanu nakon ove saradnje.

Album kao takav, miks je brze, nojzične, teške muzike, i nešto mekših radova u kojima se ponekad više, ponekad manje nazirao pop senzibiliet koji je Kobejn ipak posedovao. Neko će reći da je bend smekšao kako je vreme prolazilo, ali Nirvana je uvek imala tu jednu ili dve pop pesme na albumu, koje su bile velika zahvalnica Bitlsima, koje je Kobejn voleo još kao klinac.

Kao što je najtvrđem im prvom albumu „Bleach“ bila stvar „About a girl“, sad smo imali „Dumb“ i „All Apologies“. „Pennyroyall tea“ i „Heart Shaped Box“ su one pesme koje možda su sporijeg tempa, ali oslikavaju mračnu i ponekad bezizlaznu atmosferu koju je grandž kao žanr donosio sa sobom. „Serve the servants“ i „Scentless apprentice“ stoje kao spomenik svakome ko je bio spreman da diskredituje ovaj album pod parolom – prodali su se.

Najveći hit je ipak pesma koja ponekad zvuči kao zli brat blizanac od „Smells like teen spirit“ – „Rape me“. Pesma koju su mrzeli svi u izdavačkoj kući, od direktora do čističace, na kojoj je bend do kraja insistirao i koja je ušla u Top 10 ne samo stvaralaštva benda, već i celog žanra.

„All apologies“ i „Heart shaped box“ su bile na prvom mestu Bilbordove liste, a sam album je došao do vrha USA i UK liste albuma. Nakon Kurtove smrti se čak i vratio na listu 1994. po broju kupovine.

Album sa anatomskom slikom anđela, na kojem nikad nije pisalo da je za bilo koga zabranjeno, osim za one koji su mislili i delali u svojim zatvorenim kutijama, slavi 30. rođendan i kako vreme bude išlo, a muzika se bude iznova i iznova vrtela u krug, imaće sve više fanove. Teme nepripadanja i nerazumevanja pogotovo mladih, koji samo žele da budu drugačiji i da ih niko ne dira uvek će biti u prvom planu. Osim ako nas u budućnosti čeka to da nema više drugačijih, već samo zlokobna i dosadna uniformisanost.