Čuveni Kiosk K67 među Lego kockicama: Arhitekta Nikola Opačić o svojoj inicijativi da jedan od simbola Jugoslavije postane deo čuvene kolekcije

Bilo je kioska K67 i drugih boja naravno, ali taj crveni budi i apetit jer je iz njega, makar dok je bila Jugoslavija, dopirao miris toplih viršli i senfa, kasnije pljeskavica, uglavnom hrane.

Nikola je za Lego kreirao crveni kiosk, jer i njega podseća na ukusne zalogoje “fast food-a” “Kod majka Mare”, koji je bio blizu “Kalenića”, a napravio je i belu varijantu kioska u kome se prodaju novine.

Dodaje da se njegova inicijativa dopala i tvorcu kioska K67, slovenačkom arhitekti i dizajneru Saši Janezu Mehtigu.

– Ono što sigurno znam je da mu se moja ideja da Lego napravi njegov kiosk dopala – kaže Nikola, podsećajući da je Mehtig ovo svoje remek delo kreirao sa svega 25 godina, kao i da se od njega nije obogatio jer mu fabrika koja je proizvodila kioske nije isplaćivala honorare

– Želim da verujem da mu je makar srce bilo puno kada je Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku njegov prototip crvenog kioska uvrstio u postavku – kaže naš sagovornik.

Prema Nikolinim rečima u procesu rada na lego kiosku bilo mu najvažnije da dođe dobrih proporcija i razmera.
– Kada sam se definitivno odlučio da pravim Lego kiosk najbitnije mi je bilo da nađem dobre proporcije i razmeru. Da kiosk dakle bude u proporcijama kao pravi “veliki” a u isto vreme da se uklapa u čuveni Lego sistem, te da može da se kombinuje sa ostalim Lego setovima, pogotovo iz teme Lego City. Dakle, nisam želeo da napravim skulpturu od Lego kockica nego pravi set koji može da komunicira sa već postojećim setovima i najvažnije sa Lego čikicom.

Na pitanje koje propozicije su neophodne da bi njegov predlog ušao u razmatranje, recimo koliko kockica je potrebno za jedan kiosk K67 Nikola odgovara:

– Uh! Nisam siguran za tačan broj, ali je sigurno manji od 3.000 jer je to jedan od uslova za prijavu na Lego Ideas platformu. Potrebno je da za malo manje od dve godine skupimo 10.000 glasova i tako pošaljemo kiosk na zvanično recenziranje od strane glavnog dizajnerskog tima Lego kompanije. Najbitnije je da vaši čitaoci ne pomisle da je stvar gotova. Dakle još uvek nam trebaju glasovi, i to još mnogo njih. 10.000 je velik broj ali sam ubeđen da su nam kada dođemo do njega šanse jako dobre – konstatuje Nikola.

Upitan šta povezuje K67 i “Lego” , ili šta njega lično fascinira u oba ova sveta kockica odgovara da su to upravo njihove zajedničke odlike: – Jednostavnost, direktnost, modularnost, mali broj jarkih boja, velika mogućnost prenamene i ponovnog korišćenja. Vrlo jednostavno, pravac koji mi je uvek oduzimao dah u svim sferama umetnosti je Moderna, a sve ovo gore su neki od njenih osnovnih principa – kaže Nikola.

Afirmacija ideja zajedništva i pripadnosti, način na koji se doživljavao urbani prostor u nekadašnjoj bivšoj zajedničkoj državi inspirisali su ga na ideju za stvaranje lego kioska a važan pokretač je bila i ljubav prema Lego kockama, arhitekturi i dizajnu.

– Da nije bilo Lego kockica verovatno se ne bi desila ni moja ljubav prema arhitekturi, da nije arhitekture ne bi bilo dizajna, da nije dizajna ne bi bilo kioska pa ni Lego kockica. Dakle sve je to jako povezano, sve je arhitektura, sve je dizajn, sve je Lego.

Na opasku Danasa da je, nažalost, K67 u postranzicionom periodu postao simbol neuspele modernizacije, te da je nakon 1999. godine pošto se stalo sa njegovom proizvodnjom postao žrtva nakazne nadogradnje što je, svojevremeno predstavljeno na izložbi “K67: Projekat vizuelnog mapiranja “Crvenog kioska” u Galeriji Remont, Nikola kaže da se s tim u vezi ne bi baš u potpunosti složio.

– Možda su kiosci generalno pa samim tim i K67 postali simbol jednog teškog perioda društva i političke situacije, ali sigurno ne simbol neuspele modernizacije. Oni jesu doneli sa sobom veliku modernizaciju u sferi uličnog mobilijara, industrijskog dizajna, ali i života svakodnevnog čoveka. Mi možda iz današnjeg ugla ne sagledavamo objektivno, a plastika, pogotovo u ovoj formi sa armaturnim ojačanjima, itekako je bila nešto novo, moderno i kvalitetno. Nije kiosk kriv. U postranzicionim vremenima sve je pokleknulo i stradalo, najviše društvo kao celina. Nisu ni ljudi krivi, svako se snalazio kako je mogao i verujem da je mnogim ljudima bilo kakav kiosk, a pogotovo K67 bio možda jedini način da prežive ta vremena. Jedna od mojih želja je da promenimo to sećanje, da se setimo dobrih stvari iz naših života, pa tako i iz života kioska. Zbog toga, ali i povodom dalje promocije moje inicijative, organizujem izložbu u kulturnom centru Kula u Cetinjskoj 15 u Beogradu. Izložba se otvara 29. februara i trajaće do 3. marta. Izložićemo lego kioske, ali i radove 17 umetnika iz Evrope, od Vardara do Triglava, ali i do Sene, Špreje i Vantae. Želeo sam da pored mog crvenog i belog kioska podelim kako umetnici danas vide čuveni K67 i njegov odnos sa lego kockicama. Tehnike, formati i pristupi su bili slobodni tako da će posetioci moći da vide, postere, kolaže, crteže, dukserice, cegere, skulpture, instalacije ali i vez, poručuje Nikola, dodajući da se danas, kiosci K67 u Berlinu restauriraju i proizvode novi.

– Video sam razne fotografije kioska u Berlinu, Londonu, Varšavi i naravno onaj najpoznatiji u Njujorku u MoMA-i. Zapravo, u Berlinu postoji kompanija koja restaurira stare kioske i proizvodi nove. Na primer, jedan novoproizvedeni je postao kućica za pasošku kontrolu na jednom od aerodroma Berlina. – kaže Nikola.

Napravi što jeftinije, prodaj što brže i skuplje

Prema njegovom mišljenju oblikovanje urbanog prostora i arhitekture ovde i sada u poređenju sa principima koji su se razvijali u vreme kada je lansiran Kiosk K67, dakle krajem šezdestih godina prošlog veka (K67 je dobio ime po godini kada ga je Saša Mehtig patentirao prim. A.Ć) nemaju dodirnih tačaka.

– Arhitektura danas izgleda baš onako kako izgleda i naše društvo, kao što je nekad izledala kao društvo nekad. Potpuno su drugi prioriteti u prvom planu. To više nije zbližavanje ljudi ili preporod države i novi početak već brz profit kao osnovna ideja kapitalizma. Nekad se gledalo i planiralo na mnogo duže staze, postojali su neki zaboravljeni dokumenti i pojmovi koji su sada puka formalnost i deo birokratije. Dakle arhitekturi i dizajnu se danas pristupa kao proizvodu. Napravi što jeftinije, prodaj što brže i skuplje i idemo dalje. Nekad je arhitektura imala značenje kuće, doma, institucije. Zamislite, etablirane i nagrađivane arhitektice i arhitekti su pravili čuda od recimo trafostanica! To je danas nezamislivo – zakjučuje Nikola Opačić.