Čuveni španski reditelj Pedro Almodovar šesti put učestvuje u trci za „Zlatnu palmu“

To je učinilo da je svim svojim komšijama i prijateljima čitala njihovu poštu. Ali, mali Pedro je odmah primetio da ona ne čita tačno ono što piše, već izmišlja, dodaje, ispravlja, veze: zapravo čita ono sto bi oni želeli da čuju! Već tada je, kaže, shvatio nešto što je po njemu izuzetno značajno – odnos između stvarnosti i fikcije. I tu je rođena njegova strast prema sublimnoj laži filma!

Ako ga je majka navela da spozna razliku između realnosti i fikcije, mrak Frankove Španije ga je naveo da u svojim filmovima, jakim i živim koloritom priča o oslobođenju jednog društva i nametne provokativan, kič univerzum, koji je učinio od njega inkarnaciju španskog filma.

Almodovarovo ime je simbol za tranzgresiju, za smeo humor, za pasionantne melodrame i za heroine van normi. Njegove teme – mazohizam, homoseksualnost, masturbacija, droga, pornografija, napadi i razobličavanje crkve i religije, često su izazivale konfuziju i šok. No, za Almodovara su sve te, po mnogima tabu teme, bile deo njegovog života i on ih nije smatrao „ni zabranjenim, ni skandaloznim“. Tako je, za samo nekoliko godina, ovaj okruglasti Španac i otvoreno deklarisani homoseksualac, postao simbol moderne i tolerantne Španije i “ enfant terrible“ de la Movida – društvenog i kulturnog oslobođenja, koje je nastupilo nakon smrti Franka 1975.godine.

Rođen je 1949. u neplodnoj i suvoj regiji La Manča, u centralnom delu Španije. Pedro je retko evocirao uspomene na oca, koji je imao stado mula i bavio se prodajom vina. Preminuo je 1980, kad je španski sineasta potpisao svoj prvi film. Ali je zato njegova majka, Pakita Kabalero (Paquitta Caballero) bila i ostala jedna od najvećih figura njegovog života i jedna od njegovih najdražih tema i inspiracija. Među njima je vladala velika bliskost i nežnost. Filmovi njenog sina su je često šokirali – „Suviše spavancije“, komentarisala je, no to nije ni čudo, budući da je bila tipična žena tradicionalne katoličke Španije. O tome Pedro kaže: „Moja strast prema boji je, ustvari proistekla iz bunta prema višegodišnjem, čini mi se večnom, nošenju crnine moje majke, što je protiv prirodno. Ja sam bio njena osveta mračnoj monohromiji nametnutoj tradicijom“.

Sa 16. godina Pedro postaje nazavisan i odlazi u Madrid. Škola filma je u to vreme još bila „zatvorena od Franka“ i on u kinoteci razvija svoju ljubav prema sedmoj umetnosti i otkriva svoje idole – od Hičkoka do Bergmana, preko Bunjuela i drugih. Za život zarađuje radeći kao agent u državnoj telefonskoj kompaniji, a u to vreme otkriva i svet madridskog andergrounda, prepuštajući se pank-glam-roku. Od 1974. kreće sa snimanjem kratkometražnih filmova, a njegov prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Boru i druge devojke kvarta“ iz 1980. liči na jedan veseli foto-erotski roman.

Od tada je snimio još dvadesetak filmova i to sve u Španiji, sa svojim fetiš glumicama – Karmen Maura, Rosi de Palma, Marisa Paredas, Viktoria Abril, Penelopa Krus.., koje dominiraju njegovim delima. Popularno ih zovu „chicas Almodovar“ – „Almodovarove devojke“! One su majke, ljubavnice, supruge, slobodne žene. Često subjekti želja, umetnički predmeti, no uvek jači seks. Njegove heroine su strastvene, tvrdoglave, uporne žene, spremne da se suoče sa svakom krizom, da se iznova uspostave, što Almodovar permanentno varira u svojim scenarijima.

On je takođe jedan od prvih koji je u svoja dela uvrstio trans-seksualce i travestite i to na topao i human način, u ambijentu kič estetike, kao u „Lošem vaspitanju“, izvesno njegovom do sada najličnijem filmu o prijateljstvu dva dečaka u jednom katoličkom internatu vođenom strogom, gvozdenom rukom.

Poslednjih sedam godina išao je od jednog deranžirajućeg trilera – „Koža u kojoj živim“, preko komedije „Prolazni ljubavnici“ do čiste melodrame – „Đulijeta“, dirljivom portretu majke koju napušta ćerka. No, u izmenjenom stilu. Manje „almodovarskom“, na koji je navikla i publika i kritika. I stil i narativ su neprepoznatljivi – ništa od kitnjastog, baroknog Španca. Sve je jednostavnije, svedenije, sem boje, koja je i dalje vibrantna i intenzivna. Da bi objasnio tu svoju novu fazu ozbiljnosti, Almodovar često evocira svoj život ostarelog i usamljenog čoveka, kome su najveće društvo njegova mačka i „fantomi“.

I evo, veliki španski i svetski sineasta je opet u Kanu i po šesti put učestvuje u utakmici za „Zlatnu palmu“. I to sa svojim poslednjim ostvarenjem, filmom intime „Bol i patnja“. Do sada je samo 2006. osvojio „Palmu“ za scenario , a njegove glumice kolektivno „Palmu“ za glumu, ali mu je „Zlatna palma“ stalno izmicala. Hoće li ovo biti njegova godina? Nakon projekcije njegovog dela, mislim da nikada nije bio bliži tom priznanju.

„Bol i patnja“ je priča o jednom ostarelom, fizički i psihički ranjivom sineasti, koji je usled nedostatka inspiracije i bolesti prestao da snima i koji pokušava da rekonstruiše slagalicu svog stvarnog ili izmišljenog života. I to kroz sećanja iz mladosti, nenadane susrete, razmišljanja… Neka vrsta introspekcije kojoj se predaje iskreno i bez ostatka, proganjan gubicima i trenucima koje je obeležila ljubav, tuga ili sreća. I naravno, sećanjima i momentima vezanim za najznačajniju ličnost u njegovom životu – njegovu majku. Almodovar kaže da to nije autobiografski film, čak ne ni njegov portret. Počeo je sa pričom o sebi , a onda otišao nekim drugim stazama. Onima kojima nije išao, a želeo je, ili onima koje je hteo da izbegne, a nije uspeo. Njegov lik tumač njegov omiljeni glumac – Antonio Banderas, na apsolutno fascinantan način, a ulogu majke , iz mladih dana izvanredna Penelopa Kruz.

„Bol i patnja“, koji je sažetak i meditacija na temu njegovog života i stvaralaštva je impresivno ostvarenje, obojeno humanošću i dostojanstvom. Bez trunke narcisizma ili samozadovoljstva. Otmeno, elegantno, suptilno, prefinjeno. Rekla bih – velikodušno, luminozno i nabijeno emocijama. De la classe!

Bez obzira da li će osvojiti palmu, samom činjenicom što je svojim maestralnim stvaralaštvom špansko društvo oslobodio tereta prošlosti , lažnog morala i hipokrizije, čini ga velikim, jedinstvenim i neponovljivim. A svojim poslednjim filmom je napravio još jedan ogroman korak – oslobodio je i sebe.