Da li Handkeov odnos prema Srbiji doprinosi čitanosti njegovih knjiga?

Ivan Milenković, književni kritičar, izražava sumnju da to potkrepljuje njegovu popularnost i kaže za Danas da je Handke vidljiv u medijima ali da teško može da zamisli ljubitelja ratnih zločinaca kako s razumevanjem čita njegove knjige.

– Da li Handkeov odnos prema Srbiji doprinosi njegovoj popularnosti? Nisam siguran da je reč o popularnosti. Handkea ima po medijima pod kontrolom Partije (valjda), što ga čini vidljivim, ali da li možete zamisliti člana Partije, ili ljubitelja ratnih zločinaca, kako s razumevanjem, sve pomičući usnama, čita njegove tekstove? Handke je isuviše složen pisac da bi se ta grupacija nosila s njegovim romanima ili ogledima. Što je u građanskom smislu idiot, druga je stvar – smatra Ivan Milenković.

Pisac Saša Ilić primećuje izvesnu paralelu između redova u kojima decenijama unazad građani Srbije čekaju na kafu, benzin, ulje, toalet papir, Slobu, Dafinu, Halkidiki… s redom na Handkeov autogram.

– Na graničnom prelazu Preševo čeka se u kolonama do dva i po sata kako bi se stiglo do željene destinacije na Halkidikiju. Na prelazu Gradina čak i duže. Našem čoveku to ne smeta, očeličio se on odavno po raznim redovima. Najpre za kafu, pa za deterdžent, pa za ulje, onda je došao benzin – čekalo se i po čitavu noć. Onda su krenule piramidalne banke – Jezda, Dafina, Karić Brothers. Tu se čekalo danima. Drugi su čekali pred ambasadama za vizu. Čekalo se i za toalet papir na Bulevaru. U izbegličkim kolonama se čekalo da bi se uopšte prošlo kroz Beograd – tranzitno. Ali vremena se menjaju. Konačno se čeka i za autogram kod omiljenog pisca. Najpre kod Emira Kusturice (red do 500 metara, spiralno uvijen). Juče kod Handkea, ispred Delfija, čekalo se do tri sata – kilometarski red, zmijoliki. On je, dakle, zamenio kafu, benzin, ulje, toalet, papir, Dafinu, Slobu, Miru, Halkidiki i sve ono što je srpskom čoveku važno u životu. Ali ne zaboravimo šta nam Miodrag Stanisavljević poručuje u jednoj svojoj davnoj kolumni posvećenoj Handkeu i članovima UKS-a u redu za Peterov autogram: „Danke, Handke! Tvoje pisanje nije na korist Srbije već u korist njene štete. Duvati u jedra zaluđivačima ovog naroda znači odmagati ovoj zemlji da se izleči od jedne endemske pošasti.“ (Republika, br. 137, 1-15. april 1996) – podsetio je Saša Ilić.

Jovana Milovančević, književna kritičarka i autorka emisije „Rimovanje“ na Radio Beogradu 2, smatra da opus Petera Handkea svojom snagom prevezilazi aktuelni poetički i politički trenutak.

– Velika književnost uvek ima snage da postoji, nezavisno od duha vremena, dominantnih stavova, trenutne publike. Svojom snagom i ubedljivošću, delo Petera Handkea prevazilazi po mnogo čemu vladajući poetički, ali i politički trenutak. Njegova razmišljanja na unapred zadatu i, nažalost, definisanu temu, učinili su delo vidljivijim, ali ne i adekvatno pročitanim, kako među svetskom, tako i među domaćom čitalačkom publikom. Najzad, susret sa književnim delom je predavanje fikciji, a Handkeova traži predanog, usredsređenog, doslednog čitaoca kome (u ovom slučaju) preti rizik da se izgubi među bukom i besom javnosti – ocenjuje Jovana Milovančević.

– Po mom osećaju, Handkeov stav prema Srbiji više doprinosi njegovom statusu ličnosti nego čitanosti. U to sam ubeđen – kaže za Danas pisac Bojan Savić Ostojić dodajući da, dok Handke nije dobio Nobelovu nagradu, njegove knjige ovde nisu ponovo ni objavljene.

– Sada dolazi do nekog razgrabljivanja koje ja shvatam pre svega simbolično. Nije isključeno da može da dođe do novih čitanja ali ta neka Handkeova afirmacija prema Srbiji i srpskom nema mnogo veze sa njegovim čitaocima – konstatuje Bojan Savić Ostojić.

Među brojnim knjigama koje su juče Beograđani nosili na potpisivanje Peteru Handkeu nalazile su se: „Veliki pad“, „Golmanov strah od penala“, „Moravska noć“, „Drugi mač“ i najnovija „Kradljivica voća“.