Foto: Nenad Borisavljević
Pete festivalske večeri, na 19. Joakimfestu na Velikoj sceni Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu sinoć je odigrana predstava Narodnog pozorišta iz Beograda „Očevi i oci” koju je po dramatizaciji Kate Đarmati romana Slobodana Selenića režirao Veljko Mićunovića.
Festivalska publika je dugim ovacijama i gromoglasnim aplauzom nagradila igru glumačkog ansambla predstave „Očevi i oci”, ovenčane Sterijinom nagradom, kao i još četrdesetak nagrada i priznanja na pozorišnim festivalma i smotrama.
„Nismo uspjeli da se otrgnemo od tih prošlih vremena. Mi i dalje živimo u recidivima, u nekom izmućenom moru gdje i dalje nismo sigurni da li uopšte postoje ideologije ili za to padaju samo budale”, naveo je reditelj prredstave Veljko Mićunović u intervjuu za festivalski Bilten.
Slobodan Selenić je osamdesetih i krajem prošlog veka bio veoma popularan i igran, njegovo delo je bilo preneto i na film i u pozorište, a onda je došlo neko vreme kada nije bio tako zastupljen u našim pozorištima.
– Prošle 2023. godine se navršilo 90 godina od rođenja Slobodana Selenića, mogu reći da je ta činjenica bila svojevrsni početni impuls da započnem rad na nekom njegovom delu, a onda je u dogovoru sa ljudima iz Narodnog pozorišta izbor pao na roman „Očevi i oci”, istakao je on kako su došli na ideju da Selenića na neki način „ponovo vrate” na pozorišnu scenu.
Po njegovom mišljenju Selenić nikada nije zapravo ni sišao sa dramske scene, iako jeste prošlo nekih desetak, dvadest ili trideset godina, jer to su ti vječno aktuelni pisci koji anticipiraju vrijeme i koji su zaista, to nije neka floskula, nego oni jesu naši savremenici.
– U tom kontekstu mi je vrlo logično da teme koje uzimamo, koje su tako naše i tako suštinske, mi na neki način i vraćamo u pozorište jer su one jako aktualne i dan danas. Kroz rad na Selenićevom delu i baveći se njime prethodnih godina, ali i u kontekstu knjižara i tiraža, mislim da je on i sada vrlo prisutan u Srbiji. Ova činjenica me raduje, raduje me da ne zaboravljamo naše najveće pisce, naveo je Mićunović.
U razgovoru za Bilten Joakimfesta reditelj Veljko Mićunović se osvrnuo i na to kako je rađena dramatizacija ovog Selenićevog dela sa Katom Đarmati, odnosno, šta je bilo najvažnije transponovati iz romana u dramski tekst.
– Taj prenos između romana i dramatizacije je jedan vrlo delikatan rad. Kata Đarmati je jedna od mojih stalnih saradnika i već smo navikli da se osluškujemo u tom procesu. Postojali su svojevrsni stubovi, koji su meni bili jako važni. Dakle, jedan od najvažnih stubova jeste što sam ja osećao da oni svi treba da budu cijelo vrijeme prisutni, ne samo zbog estetike predstave, već i nekog svjedočenja. Razlog je jer sam poželio da priču dramski, scenski, ispričamo kao reminiscenciju Stevana Medakovića i da samim tim pozovemo na jednu kolektivnu reminiscensiju o našem nasleđu. Uopšte, da postavimo pitanje – šta su to nama naši preci ostavili i šta mi ostavljamo, na kraju krajeva, i sa ovom predstavom. Šta ostavljamo našim potomcima?, smatra on.
Možda najkrupnija stvar, po njemu, pored snolikog, jeste ta politička priča koju su u ovoj predstavi još više izoštrili.
– Ovim postupkom – da su svi stalno tu i da svjedoče tuđim sudbinama, svojoj sudbini, sudbini svoje porodice, zapravo smo izoštrili tri ideologije. Stevan Medaković koji bi mogao biti jedan slobodarski duh, neki demokratski građanski pravac, Milutin najstariji, monarhista i najmlađi Mihajlo koji ima komunističku ideologiju. Tri ideologije u sukobu koji nam je i danas blizak, da u jednoj porodici imate dijametralno različite političke stavove. To je nešto što je ovoj porodičnoj sagi dalo još jedan sloj. Ovakav politički kontekst nije samo interesantan dramski i aktuelan, već je i do dana današnjeg jak, na neki način nas je obilježio. Nismo uspjeli da se otrgnemo od tih prošlih vremena. Mi i dalje živimo u recidivima, u nekom izmućenom moru gdje i dalje nismo sigurni da li uopšte postoje ideologije ili za to padaju samo budale, zaključuje reditelj Mićinović.
Na Maloj sceni Teatra u pratećem programu JF odžana je promocija knjige „Pozorišni život Zemuna – uticaj na pozorišni život Srba” autora Milovana Zdravkovića. Moderator promocje je bio Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar, teatrolog i dramaturg, koji je istakao koliko su ti (pra)počeci kulturnog i pozorišnog života u Zemuu bili važna inicijalna kapisla da se zapali iskra kulturnog i teatarskog života i ispod Save i Dunava.
I Zdravković i Milosavljević su okupljenima preneli čitav niz ne samo činjenica već i zanimljivih anegdota, vezanih pre svega za život i rad Joakima Vujića (u Zemunu i u Kragujevcu) – oca našeg pozorišta, zaključivši da izgleda da se, kada je kultura u pitanju, prilike kod nas skoro ništa nisu promenili ni posle dva veka.
Večeras, od 20 sati na Velikoj sceni KST-a na takmičarskom repertoaru 19. Joakimfesta je predstava „Ćelava pjevačica” po kultnom tekstu Ežena Joneska, koju je u Centru za kulturu Tivat režirao Jagoš Marković.
U pratećem programu festivala od 18 sati na Maloj sceni kragujevačkog Teatra održaće se promocija knjige „Nova srpska drama” koju je priredio i preveo Sašo Ognenovski.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
