Da li je i zašto filmski scenario već decenijama najslabija karika srpske kinematografije?

Pitanje da li je scenario, koji je ključ i, kako se smatra,  glavni kapital svakog filma, zaista najslabija karika srpske kinematografije, pred 48. Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji koji će svečano biti otvoren večeras, za Danas komentarišu reditelji i scenaristi Zdravko Šotra, Đorđe Milosavljević, Mladen Đorđević i Nenad Pavlović.

– U Srbiji je bavljenje filmom vrlo komplikovano i neizvesno za filmske autore, dakle ne za sve, već za one koji se iz strasti i iskrene posvećenosti bave ovom umetnošću – kaže Zdravko Šotra, koji je trebalo da predsedava žiriju na festivalu u Vrnjačkoj Banji, ali je odustao od ovog zadatka.

– Jer, oni najpre moraju da se bore sa birokratskom političkom mašinerijom na konkursima Filmskog centra Srbije, koja je kao glavne kriterujume postavila da li je scenario „patriotski“, i da li su njegov autor i reditelj na „liniji“ ove vlasti. Znamo svi kako se već više od decenije na konkursima eliminišu „nepodobni“, čak i najugledniji autori, a kako prolaze i koliko para dobijaju promoteri i glasnogovornici vlasti – ocenjuje situaciju u FCS.

Reditelj i scenarista koji je u viešedecenijskoj karijeri potpisao brojne antologijske igrane i TV filmove i serije sarađujući s velikim stvaraocima kao što su Gordan Mihić, Slobodan Stojanović, Mirko Kovač, Duško Radović…, nastavlja svoj komentar pitanjem i zaključkom:

– Kako da u cenzorskim uslovima u kojima se batrga srpski film, scenario može da bude beskompromisan, uzbudljiv, hrabar, moćan…Pa nekako je logično da bude najtanji u većini filmova, i da nemamo preterano zanimljive filmske priče koje bi se takmičile na najvažnijim svetskim festivalima. Ali, mora se priznati i da više nema tako velikih, beskompromisnih autora, scenarista kao što je bio Gordan Mihić, a i Duško Kovačević već dugo ne piše svoje filmske priče, pa tako i danas u svakodnevnom govoru čujemo replike iz njegovih filmova koji su snimljeni pre četrdeset i više godina.

Cela „tajna“ je u autorima, a možemo da vidimo šta se snima od kad je SNS došao na vlast. Naravno, promakne na konkursima ponekad i nešto zanimljivo, ono što nije direktno „prst u oko“ vladajućoj politici, ali sve ređe i ređe – zaključuje Šotra.

Kako ističe, jedan od razloga zašto nema, ili je tako malo kvalitetnih scenarija, leži i u tome što naši reditelji uglavnom izbegavaju adaptacije književnih dela.

– Nije lako to raditi, uhvatiti se u koštac sa literaturom, a ranije smo, recimo, u nedostatku dobrog originalnog scenarija i na televiziji radili adaptacije književnih dela – snimao sam po Bulgakovu, Mirku Kovaču, po nekim francuskim piscima. Jer, suština je u tome da se traži zanimljiv autorski prilog putem scenarija, a ne neki tanjež od teksta. Reditelj bi morao da bude veliki maher da nečemu tako nezanimljivom ili prosečnom i običnom udahne nešto što gledaocima neće ostaviti samo utisak dosade i već viđenog – smatra Zdravko Šotra.

Đorđe Milosavljević, koji je i univerzitetski profesor, i čije je ime godinama unazad postalo sinonim za dobar scenario, ne slaže se sa konstatacijom da je jedan od ključnih razlloga što već decenijama nema srpskih filmova u glavnim programima najvažnijih svetskih festivala nedostatak uzbudljivog scenarija, i smatra, kako kaže, da je pogrešan način na koji se postavlja to pitanje.

– Ne nalazimo se u tim programima zato što više nismo toliko zanimljivi kao kinematografija, malo smo van fokusa.

Našu opasku da, primera radi, mađarski i rumunski film u poslednje dve decenije beleže veliki zalet i uspeh, i donose pred publiku zaista zanimljive, neobične i uzbudljive filmske priče, Milosavljević ovako komentariše:

– Mislim da je to tačno – filmske priče. Filmski centar Srbije je, rekao bih, vrlo dobro odlučio da na konkursima za stimulaciju za razvoj scenarija poveća broj mladih scenarista koje će podržati na čak dvadeset. Hoću da iskristim piiliku da se pohvalim da su petoro od njih moji studenti sa treće godine studija dramaturgije. Dakle, tu je čak dvadeset scenarija, odnosno filmskih ideja scenarističkih priča koje treba da se razviju. Ali, problem je što se scenariji koji se podržavaju najčešće ne realzuju – mislim da ne postoji ni jedan jedini od svih koji su podržani na konkursima do sada koji je realizovan.

Kako naglašava, imamo scenariste koji su obučeni, apsolutno sposobni, imamo ih mnogo koji su već prepoznati kao izgrađeni scenaristi i koji vladaju onim što bi trebalo da bude pisanje scenarija, ali opet, pitanje koji će se scenario zaista realizovati.

– Na kraju se realizuju filmske priče koje dolaze od drugih učesnika u kinematografiji, najčešće od producenata, i tao dalje i tako dalje, dalje, a vrlo retko da dolaze direktno od scenarista. Samo po sebi to je fascinantan podatak, da na svakom konkursu, ne znam koliko ih je bilo u poslednje dve decenije, a recimo, ja sam dva puta dobijao podršku, ali nisam uspeo da nađem producente koji su bili zaiinteresovani za to.

Nije dakle, da nam fale dobri scenaristi. A kad se tako postavi pitanje, neki prosečan gledalac ili čitalaca srpskih filmova će reći pa da, naši scenaristi su „moroni“, ne znaju da pišu, nemaju pojma. Scenaristi zaista žele da rade, ima onih koji su vrlo aktivni, ali na kraju se realizuju priče koje dolaze od moćnih učesnika u kinemotografskom procesu. Mislim da je to bitno istaći – zaključuje Milosavljević.

S druge strane, to što su danas kod brojnih generacija gledalaca najživlji filmovi snimljeni pre četrdeset i više godina, kao jedan od razloga navodi njihovo neprestano repriziranje na televizijama.

– I dobro je što se repriziraju, i normalno je da se te replike talože – nebrojeno smo puta gledali, recimo, „Maratonce“, „Ko to tamo peva“…, ali ima i replika iz nekih savremenijih filmova recimo, Raše Andrića i njegovih scenarista, ili Miroslava Momčilovića, Srđe Anđelića, Srđana Dragojevića – smatra Đorđe Milosavljević.

Reditelj Nenad Pavlović, koji je član žirija ovogodišnjeg Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, svoja dva igrana filma, jedina u karijeri, snimio je po književnim delima – „Trag divljači“, koji se bazira na nekoliko književnih dela njegovog oca, Živojina Žike Pavlovića (među kojima su „Zid smrti“ i „Lapot“), i „Izlet“, po istoimenom romanu Miće Popovića, čuvenog slikara, filmskog reditelja i književnika.

– Izostajanje srpskih filmova sa velikih festivala nije izazvano isključivo nižim kvalitetom scenarija, što je neosporno, već potražnjom festivala za određenim temama. Naime, tokom ’60-ih pa sve do kraja ’80-ih, jugoslovenski filmovi su bili egzotični za zapadnjačku kulturu i predstavljali dašak nove energije iz zemlje komunističkog ustrojstva, koja je, za razliku od onih sa druge strane „gvozdene zavese“ imala slobodu da se kreativno izražava. Tokom naše izolacije i propasti bivše države, pojavio se, na primer, iranski film, koji je opet nosio identitet nečeg novog, do tada neviđenog. Zatim se pojavio rumunski film, koji je, do tada, bio ugušen pod represijom Čaušeskua – smatra Pavlović.

– Ali, nije samo to. Rumunija ulaže u svoj specifični filmski izraz proteklih 25 godina, dok Srbija navodno ulaže, ali zapravo veoma skromno.
Ovde se situacija sa Filmskim centrom Srbije poboljšala prethodnih godina, samo da bi sada opet potpala pod šapu vlasti. Kod nas ne postoji nikakav sistem koji bi rukovodio procesom izbora filmova na konkursima.

Neophodno je da u FCS postoji tim stručnih i kvalifikovanih ljudi koji će tokom perioda od pet ili deset godina nadgledati rad konkursnih komisija i voditi računa o usklađivanju njihovih izbora. Ovako, ako se svake godine menjaju članovi komisija, dolazi do toga da prvi naredni članovi ne znaju šta su kolege prethodno izglasale ili sugerisale autorima, već se sve oslanja na lični ukus svakog od članova – ističe reditelj.

O tome zbog čega naši reditelji izbegavaju adaptaciju vrhunske literature, a mnoga dela su danas itekako savremena i aktuelna bez obzira na vreme kada su pisana, Pavlović kaže da pretpostavlja da se radi o potrebi da se film snimi na osnovu originalnog scenarija.

– Možda zato što tako autor dokazuje da stvara nešto novo, a ne da reciklira nešto postojeće, iako su originalni scenariji često samo žanrovske, pa čak i autorske, kopije već postojećih, uspešnih filmova. Dakle, reč je o sujeti i dokazivanju. Takođe, postoje neobjašnjive dogme u našem filmu, kojima su mladi autori izloženi od početka studija. Na primer, nipodaštavanje upotrebe naratora kao glasa koji se gledaocima obraća izvan ekrana, komentarišući ili objašnjavajući događanja u filmu.

Često je to unutrašnji monolog glavnog junaka, kao u filmovima Martina Skorcezea (Dobri momci, Kazino, Vuk sa Vol strita), ili u klasicima kao Bulevar sumraka ili Apokalipsa danas. Budući filmski stvaraoci, reditelji, scenaristi, montažeri, godinama se uporno podučavaju kako je korišćenje tog filmskog sredstva ’ispod časti’ – zaključuje Pavlović.

Naravno, kako dodaje, treba napomenuti da adaptiranje književnog dela na filmski ekran nije nimalo lako, bez obzira na literarni kvalitet.

Da li od „tanke“ filmske priče vešt reditelj uz odlične glumce može da napravi film koji ima šansu u nekoj svetskoj konkurenciji, i obrnuto – da li sjajan scenario, uz prosečnu režiju i glumu ipak ima više aduta u toj utakmici, on navodi da ne postoje pravila koja mogu da garantuju uspeh bilo kog filma.

– Uzmimo za primer filmove Dejvida Linča, za koje je često sam pisao scenarija ili bio saradnik sa piscima. Bukvalno nijedan njegov film ne bi mogao biti tako uspešno realizovan u slučaju da je isti scenario dospeo u ruke drugog reditelja. Naprotiv, bio bi prosečan, ako ne i negledljiv. d nekvalitetnog scenarija je teško napraviti dobar film, ali nije nemoguće, uz pomoć snalažljivog reditelja i njegovih saradnika, te inspirisanih glumaca kojima je dopuštena improvizacija, a sve upakovano u audio-vizuelnu stilizaciju. Razmislite, ima filmova koji vas naprosto šarmiraju atmosferom, stilom, vizualizacijom, a kada pokušate da prepričate njihov sadržaj, shvatite da je priča ’šuplja’ i bez mnogo smisla.

S druge strane, kako ističe, izvanredan scenario koji nastrada u rukama antitalenata, ostaviće gorči ukus u ustima gledalaca, sa žalom za protraćenom prilikom da se kreira nešto vanserijski.

– Scenario jeste osnova svakog filma, polazna tačka koja diktira nastanak budućeg dela. Rad na tekstu, najčešće mukotrpan, iziskuje brojne korekcije, preispitanja i pronalaženja rešenja, ali samo uz takvu posvećenost pisanju, može se obezbediti uspešan rad sa glumcima na snimanju, kao i lakše montiranje filma u post-produkciji, izbegavajući korišćenje čuvene filmadžijske floskule – „to ćemo u montaži“ – smatra Nenad Pavlović.

Mladen Đorđević, koji se ubraja u naše najradikalnije autore, čija su ostvarenja osvajala priznanja na svetskim festivalima, kaže da je njemu teško da razdvoji režiju od scenarija, pošto je istovremeno i reditelj i scenarista svojih filmova.

– Ipak, rekao bih da je scenario kao skica, a da je glavni i pravi autor filma reditelj, jer je ipak reč o umetnosti pokretnih slika, odnosno o „moving pictures“, kako kažu oni koji razumeju pravu prirodu filma. Naziv „film“ koji se koristi kod nas govori o tome da još uvek nismo prevladali fascinaciju tehničkom novinom, i da ne tretiramo tu novu umetnost kao zaista nešto novo i specificno, već samo kao novi tehnički oblik nekih starijih umetnosti – smatra Đorđević.

Ikonične replike

Komentarišući zašto i kod njegove generacije najviše žive replike iz starih filmova, među kojima su i dela njegovog oca, Žike Pavlovića, Nenad Pavlović kaže da ne zna zašto je tako.

– Jer, kvalitetnih scenarija ima, sa ikoničnim replikama, kao i odličnih glumaca koji takve replike umeju da izgovore u stilu nekadašnjih glumačkih majstora. Možda je razlog što danas filmovi teže dostižu status kultnog, zbog sveopšte obasutosti gledalaca, pogotovo mlađe generacije, bezbrojnim sadržajima putem interneta, društvenih mreža, striminga…