Da li je ovo najmoderniji film svih vremena: Ovaj SF očarava ljude već 55 godina

Bilo da ste ga gledali zblanuti i zbunjeni 1968. godine ili juče, ono što je zajedničko za oba vremena je konstatacija da je ovaj film mimo vremena, sadašnjeg, prošlog i budućeg. Retkost je da film star preko pola veka izgleda kao da ga snimljen u ovom veku, i to bez upotrebe specijalnih efekata, kompjutera i raznoraznih CGI ekrana.

A sve je počelo tako što je Stenli Kjubrik rešio da napravi, kako je tad rekao, dobar naučno fantastični film, bez letećih tanjira i jeftinih kostima. U pomoć je pozvao Artura Klarka čoveka koji se bavio upravo SF literaturom. Odabrali su da ceo film baziraju na Klarkovoj priči „The Sentinel“ iz 1953 godine. U početku su pisali zajedno scenario, dok je i Klark pisao knjigu, ali taj tempo nije uspevao da se održi, zbog čega je i film prvo izašo, da bi Klark tek posle izbacio svoje književno delo.

U početku film, odnosno njegov scenario, je nosio naziv „How the solar system was won“ kao parafraza čuvenog vesterna „How the west was one“ ali je Kjubrik ipak došao do imena „Odiseja“, jer je našao povezanost sa Homerovim delom, kako po naslovu tako i po radnji. Kjubrik je želeo da poveže nepreglednost mora koje opisuje Homer sa beskonačnim svemirom.

Kjubrik je bio poznat i pre i posle ovog film po svojim jasnim autorskim procesima i potezima, kao i po tvrdoglavosti koju su jedni obožavali, a zbog čega su ga drugi prezirali. Pa tako je svojeglavo odbijao da pomaže publici i da ih ne drži za ruku tokom filma, i naracijom im objašnjava šta se dešava. Naratora nije bilo, pa smo tako morali samo da putem slike, emocije i klasične muzike dopremo do onoga šta je „autor želeo da kaže“. Pojmovi poput „zvezdana kapija i „dete zvezde“ nismo shvatili šta je tek dok nije izašla Klarkova knjiga, iako je u scenariju sve lepo pisalo.

Sam zaplet filma je povezan i jednim od najboljih scena u istoriji sedme umetnosti. S obzirom da se u praistorijsko doba pojavljuje crni monolit koji zbunjuje čovekove pretke, ali i njegovim uticajem, postaju ratoborniji, uspravljaju se na dve noge i dobijaju prvo oružije, a to je butna kost koju primat koristi. Preciznim rezom, nekoliko desetina hiljada godina kasnije, ta butna kost postaje letilica u svemiru koja nas ponovo vodi do monolita u 2001 godini.

Dva astronauta će biti terorisana od strane kompijutera HAL 9000 koji će preuzeti kontrolu nad brodom i dobiti svoju svest. Time ćemo dobiti super negativca i prvi veliku tehnofobiju u pop kulturi koja će nastaviti da se razvija uporedo sa samom tehnologijom do današnjih dana. Hal, svojim jezivim jednoličnim glasom, bez obzira što nije ljudsko biće, postaće i ostaće jedan od najvećih negativaca iz sveta filma, i mnogi veliki glumci će upravo njega, odnosno glas Daglasa Rejna navoditi kao inspiraciju za svoje likove. Entoni Hopksins kao Hanibal Lektor je samo jedan od njih.

Samo spremanje filma i njegovo snimanje koje je trajalo nekoliko godina je priča za sebe. Kjubrikovo osmišljanvanje rotacionih setova, glumci koji vise sa plafona da bi imitirali prostorije bez gravitacije kao i čuvena scena prolaska kroz zvezdanu kapiju, koja je snimljena sa bezbroj slika i crteža koji su prolazili pored statične kamere, sve to je dovelo do jedinog Oskara u Kjubrikovoj karijeri, a to je upravo bilo za vizuelne efekte.

Film koji posveti preko pola sata razlivanjem boja u svemiru, majmuni u praistorijsko vreme, likovi sa jako malim brojem dijaloga, valcer na Lepom plavom Dunavu kao i scena džinovskog fetusa koji posmatra planetu zemlju, sve to zajedno je tog 2. aprila 1968. izazvalo samo šok i nevericu. „Šta sam dođavalo upravo ja pogledao“ nije bio komentar samo jednog čoveka nakon 3 sata ovakve svemirske vožnje u bioskopu.

Međutim, kao što čovek celog života radoznalo gleda u nebo i svemir koji ga intrigira i zbog čega postavlja pitanja i traga za odgovorima, tako ljudi nisu želeli da „Odiseja“ postane i ostane samo jedan veliki WTF momenat u istoriji kinematografije. Zato su joj se vraćali, i otkrivali sloj po sloj, sklapali su slagalicu i dolazili do otkrovenja. Dobro, onda se zaista i pojavila knjiga u kojoj je Klark lepo objasnio da naš astronaut kog je tumačio Kir Duleja u novom dodiru sa monolitom prolazi kroz zvezde i dolazi do novog stupnja evolucije, kao i onomad majmuni.

A ako niste želeli da otkrijete šta je Kjubrik želeo da kaže ili vam se nije ni dopalo, vreme s kraja šesdesetih, kontra kulutre i hipi pokreta je bilo i vreme oktrivanja raznoraznih novih droga. Ovaj film zbog svoje širine, sporog tempa i šarenih boja je bio idealan za istraživanje i u tom sektoru. Barem tako kažu oni koji su u tom vremenu živeli i probali sve to.