Da li se ti svega sećaš?

Ne znam da li je to zato što je jezero tako veliko i duboko pa izgleda kao more ili što ti vladaš i slatkim odama. Ko to zna?

Ti stojiš tamo, na pijačnom trgu, prepoznatljiv prizor. Riba iz jezera, sir s planine, voće, krckavo seosko pecivo – u tom pogledu se ništa nije izmenilo od vremena kad su te obožavali. Tvoja statua je mlada, vitka, očigledno si još uvek gibak, iako si već beskrajno dugo živeo, i stojiš uvek u istom položaju, upola oslonjen na trozubac koji ti je brat Zevs jednom dao da možeš da se boriš protiv oca. Kao što vidiš, još znamo sve te stvari o tebi, a i to je neka vrsta besmrtnosti. O nama u budućnosti niko ništa neće znati.

No, voleo bih da znam da li se ti svega sećaš? Vaš otac je bio toliko prestrašen da ga jedan od vas može ubiti pa vas je proždirao? Jednom sam video sliku o tome: vaš otac je zaista čudovište, steže rukama jedno od svoje dece kao da je zec, oči su mu iskolačene, kosa razbarušena kao da je usred oluje. U svojoj mašti mogu da čujem zvuke vilice dok vas sve smrskava. Pravo je čudo što te je celog ispljunuo kad mu je tvoj brat sipao otrov u med. Da li si možda zato zauvek ostao ispod talasa? Da izbegneš groznu rodbinu?

Mislimo da znamo kako je nastao svet, podjednako nasilnička bajka ali bez bogova, tada i bez ljudi. Za bogove sve počinje haosom, dok za nas sve počinje nezamislivo prezasićenim trenutkom nepodnošljive napetosti pa tek onda nastaje haos, koji traje sve do današnjeg dana i za koji mislimo da je red, mehanička formula što se stalno širi. U tom trenutku nastalo je vreme, ali pošto neki od nas veruju u boga koji je oduvek ovde i zauvek će tu ostati, što je naravno nemoguće, izuzev ako poželimo da verujemo kako je vreme postalo neki vid večnosti tek kad je svet stvoren. Bog o kome govorim, prema onima koji još veruju u NJega, večan je i sveprisutan. Altijd, holandska reč za „uvek“ znači doslovno „sve vreme“, a sve vreme je večnost, ukoliko večnost nema potrebu za vremenom od pre ili posle sveta. Sve vreme: to je vreme univerzuma, za koji postoji holandska reč heelall, što znači: „celo sve“, sve vreme.

Ali kako to izgleda vama olimpijskim bogovima? Mada ste bogovi, večni ste samo na jednoj strani večnosti, da kažemo: idući dalje. Činjenica je da niste uvek bili tamo gde ste. Međutim, bog o kome govorim bio je tamo. Nikad nije bio rođen: u tome je razlika. ti, mada si rođen, čak je i tvoja mati rođena, a pre toga njena mati, dete Dana i Vazduha koje je, pak, dete tamne Noći i neprobojnog Podzemlja. Svi ste ista porodica i tvoja priča nestaje u oblaku bezimene večnosti. Tebi je izmaglica haosa predak, ali mi ne možemo da gradimo statue Haosa. Ali možemo da ih podižemo tebi i zato te vidim ovde svake subote kad idem na trg. Kiklopi su skovali taj trozubac za tebe, atribut po kome ćeš uvek biti prepoznatljiv. To je oružje i može se upotrebiti za ubijanje. Ne znam da li možeš da me čuješ, ali prepoznavanje je vrsta obožavanja. U svakom slučaju, to će morati da bude dovoljno, mada znam kako se brzo razbesniš.

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih holandskih i evropskih pisaca. NJegova knjiga Pisma Posejdonu uskoro izlazi na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa holandskog: Ivana Šćepanović