Da li su novi senzibilitet i čistunstvo zavladali Kanom

Prva reakcija nakon svečane premijere je bila – da je više od sto ljudi napustilo projekciju! Što je jamais vu a Cannes! Dvesta ambulantnih kola, 40 kamiona za transfuziju krvi, devet egzorcista i tri demona su se uputila ka festivalskoj palati kako bi pružili pomoć šokiranoj publici i čini se da je i to bilo nedovoljno! Dijapazon komentara je nemoguće sažeti – Od „Odvratno!“, „Za povratiti!“, „Gadno!“, „Nedopustivo!“, „Sramotno!“, „Užasno!“, „Degutantno!“, „Zastrašujuće!“, „Bolesno!“ Itd.itd. Za sve to vreme Trir nije izgovorio ni jednu jedinu reč, a ne znam ni da li je izvukao živu glavu?! Bojim se da bi bio razapet, da se slučajno pojavio! On voli da provocira i uvek je to činio, ali izgleda da je neki novi senzibilitet i čistunstvo zavladalo Kanom?! Svakodnevni zločini i mučenja po Bliskom istoku ostavljaju svet indiferentnim, ali u Trirovom filmu izazivaju povraćanje i gnušanje?!

Pa, šta da vam kažem. Preživela sam pres-projekciju, koja je prošla relativno mirno. Na kraju je bilo i aplauza i protesta. Ali, šok je bio opšti. Film o serijskom ubici DŽeku, koga tumači Mat Dilan, je, nema nikakve sumnje, ekstremno nasilan. On tvrdi da je počinio 60 ubistava, od kojih nam Trir prikazuje „samo“ pet – on seče, tranžira, davi, guši, puca, itd., bez razlike, što donosi nekoliko jedva gledljivih i podnošljivih scena. Film je mučan i mučilački. Žrtve su uglavnom žene i sociopata je vrlo ponosan na svoj repertoar i svoja dostignuća, za koja uz to pretenduje i da su umetnička dela. Inteligentan je, patološki uredan, narcisoidan do bola, pretenciozan i pričljiv, bez trunke bilo kakve empatije za drugog i podsvesno želi da bude uhvaćen. Da bi pokazao svoju galeriju „umetničkih dela“ koja drži u jednoj hladnjaci. Koja fotografiše i šalje pod pseudonimom Mr Sophistication. NJegovo nasilje i gadost su toliki da vas posle izvesnog vremena prosto anestezira, što mu je valjda bio i cilj. To je portret i uranjanje u psihu jednog psihopate bez ostatka. Teoretičara horora i estete morbidnog. Koji vam sugeriše da su zlo i umetnost u bliskoj vezi, odnosno da je ubistvo jedna vrsta umetnosti. Sa refleksijama na Buhenvald, na Hitlera i masovna ubistva.

No, uporedo sa radnjom, sve vreme filma se čuje jedan glas off, sa kojim DŽek vodi konverzaciju, koji se zove Verge, i koji je nevidljiv do samog kraja filma. NJega tumači Bruno Ganc. U prvom trenutku mislite da je to neki psiholog, jer njih dvojica neprekidno razgovaraju na temu zločina, dobra i zla, umetnosti, i filozofiraju. Kraj možete da pretpostavite – gde bi takvi kao DŽek mogli da odu sem u pakao! To je ono što se da videti u ovom filmu, što je izazvalo konsternaciju, bes i gađenje. A šta ako je Fon Trir hteo da se našali s nama i da je u stvari umesto horor filma napravio jednu komediju?! Od pet apsurdnih skečeva, koji su propraćeni konverzacijom – između koga – Larsa i njegove savesti. Nema potrebe da nam se crta da bismo shvatili da je DŽek zapravo Lars, prokleti esteta. Onaj isti koji je sve šokirao na konferenciji za štampu pre sedam godina, koji prezire crveni tepih, pompe i uživa da šokira malograđanštinu i kinematografsku buržoaziju. Ali, Lars je i Verge! Erudita, umoran od mržnje koju njegov dvojnik izaziva, humanista, liričar, zaljubljenik u depresivne žene, poeta Palme, itd. Tako je šizoidni autoportret bio jedini ishod i spasenje! To je film u kome on trazi oproštaj, film kojim pokušava da odagna sve nesporazume, jedan film kojim je želeo da kaže da ima lepog i u ružnom, i možda i obrnuto. Za to je trebalo imati hrabrosti, zar ne?