Da li su postmarksističke teorije uništile komunističke režime?

Otomansko carstvo se nalazilo u procesu raspada koji je trajao nekoliko vekova i bio je isprekidan brojnim ratovima, kako sa zapadnim silama, tako i s Rusijom, i brojnim borbama za nacionalnu nezavisnost (Grčka, Srbija, Bugarska). Habzburška imperija se raspala posle četiri godine do tada najvećeg sukoba u istoriji. Isto važi i za Rusko carstvo i za carstvo Hoencolerna. Ali sovjetska imperija se raspala gotovo u potpunosti mirno i bez borbe. Kako se to dogodilo?

Kratka knjiga Visle Suraske (Kako se raspao Sovjetski Savez) pokušava da odgovori na ovo pitanje. Važno je reći šta ova knjiga nije. To nije knjiga o komunizmu i ekonomiji. Ona ne pokušava da odgovori (barem ne direktno) na pitanje o uspesima i neuspesima komunizma, niti se bavi ekonomijom uopšte. Značajno je da knjiga ne sadrži nijednu cifru. To je knjiga koju je napisao politikolog i ona se koncentriše na unutrašnje političke determinante sloma Sovjetskog Saveza.

To je vrlo dobro i jasno napisana knjiga. Ključni zaključak Suraske, izražen u kurzivu u poslednjem poglavlju, jeste da je do sloma došlo zbog „opšteg uzroka propasti komunističkih režima – njihove nesposobnosti da izgrade modernu državu“. To je „slabost države, umesto njene svemoći da zaustavi komunistički projekat modernizacije i, pre svega, Gorbačovljeva perestrojka“. Da ne bi neko pomislio da je Suraska zastupnik državne moći, ona naglašava da arbitrarna priroda komunističke države, nadzirane od strane Komunističke partije, sprečava razvoj odgovorne i bezlične mašinerije veberovske birokratije. Takva mašinerija koja sledi dobro poznata i racionalna pravila ne može da se uspostavi ako je moć arbitrarna. I bez takve mašinerije projekat modernizacije je propao.

Ali to i dalje ne objašnjava zašto se država (SSSR) raspala. Do raspada je došlo, tvrdi Suraska, zbog Brežnjevljeve ravnoteže koja se, zbog nedostatka funkcionalne kontrole centralno-državnog aparata i odricanja od upotrebe terora, sastojala u stvaranju lokalnih teritorijalnih feuda. Moć centra zavisila je od podrške periferije, pa su ove pristalice s periferije postepeno preuzimale većinu lokalnih (u slučaju SSSR, republičkih) funkcija. Oni su mogli biti skrajnuti samo primenom masovnog terora, kao kada se, pod Staljinom, centar aktivno borio protiv stvaranja lokalnih centara moći, bilo „čišćenjem“ lidera ili tako što su ih stalno premeštali po regionima kako bi ih sprečili da nagomilaju moć. Ali Brežnjevljeva ravnoteža sastojala se upravo u „decentralizaciji“ moći lokalnim „baronima“ koji onda podržavaju frakciju u centru koja im je dala najveću moć.

Kada je Gorbačov pokušao da recentralizuje donošenje odluka kako bi promovisao svoje reforme, on je počeo da smeta na svim nivoima i na kraju je shvatio da bez republičke podrške ne može postići ništa. Zato je, kako piše Suraska, na poslednjem Kongresu 1991. godine, on nadmašio konkurente (Jegor Ligačev) tako što je formalno uključio sve regionalne šefove partija u Politbiro i time praktično konfederalizovao partiju i državu. Ali čak se i to pokazalo premalo i prekasno kada je najveća jedinica, Jeljcinova Rusija, postala, zajedno s baltičkim republikama, najveći secesionista.

Suraska s pravom dodaje ovoj vertikalnoj dekoncentraciji moći sveprisutnu napetost i konkurenciju između Partije, tajnih službi (KGB) i vojske. Trougao u kome dva aktera pokušavaju da oslabe i kontrolišu trećeg doprineo je propasti. Ona vidi početak kraja uloge vojske u odluci Politbiroa, koju je snažno promovisao Andropov (tada šef KGB), da se ne interveniše u Poljskoj 1980-81. Andropovljev stav (prema transkriptima sa sednica Politbiroa) da „čak i ako Poljska padne pod kontrolu Solidarnosti ne treba intervenisati“ počivao je na uverenju da je svaka sovjetska spoljna intervencija (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968) jačala moć vojske i da, kako bi KGB bio na vrhu, vojska ne sme biti za upravljačem.

Krajnja slabost partije može se, kako piše Suraska, videti u završnim raspletima u Sovjetskom Savezu i Poljskoj: u jednom slučaju, na čelo partije došao je lider sa čela tajne policije, u drugom slučaju, sa čela Vojske.

U možda najoriginalnijem uvidu, Suraska se bavi Gorbačovljevom ideologijom i prvom generacijom koja je rođena i odrasla u SSSR i koja je došla na vlast sredinom 80-ih. Oni su bili pod uticajem postmarksističke misli u kojoj su demokratija ili njeno odsustvo bili jednostavno spoljne (ili nevažne) pojave: demokratija je prevara jer se „stvarna moć“ nalazi na drugom mestu. „Naoružani“ ovim uverenjem i idejama iz 70-ih o spajanju dva sistema uz (po mom mišljenju) milenaristički marksistički stav da komunizam predstavlja budućnost čovečanstva, počeli su da uviđaju značajne protivrečnosti između dva sistema i da veruju da čak ni uvođenje demokratije ne bi uticalo na njihove pozicije. Tako, u ironičnom obrtu, Suraska, koja je potpuno kritična i prema marksističkim i postmarksističkim teorijama, pripisuje ovim drugim ulogu u propasti režima koji su počivali na marksizmu.

U pretposlednjem poglavlju Suraska brzo i veoma kritički razmatra različite teorije koje pokušavaju da objasne komunističku državu: modernizacijsku teoriju, totalitarizam, birokratsku teoriju. Suraskin zaključak obrazložen je u poslednjem poglavlju pod indikativnim naslovom „Despotizam i moderna država“. Tu, u završnoj napomeni, Suraska razmatra komunističko odbacivanje države i njenih pravila i procedura (što komuniste čini ideološkom braćom anarhista) i uverljivo pokazuje komplementarnost „sovjetske“ demokratije i centralnog planiranja. Oboje su uzeli suštinu države, preuzeli njene funkcije, nametnuli arbitrarno odlučivanje i odbacili podelu vlasti. Anarhija i despotizam na taj način su pokazali da idu zajedno i da su potrebni jedno drugom.

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs