Da sam se rodila kad i Marina, bavila bih se performansom

Intelektualka, srpska tradicionalna pevačica, autorka, izvođačica, pedagoškinja, prevoditeljka i kulturna aktivistkinja, Spajićeva je i dugogodišnja saradnica Marine Abramović – pevala je u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) na zatvaranju Marinine retrospektivne izložbe pre devet godina, kao i u Los Anđelesu u Muzeju savremene umetnosti (MOCA) na godišnjoj gala večeri 2011. zajedno sa Debi Hari.

Sa svojom Pjevačkom družinom bila je i važan deo kultne predstave „Život i smrt Marine Abramović“ Boba Vilsona iz te iste godine, koju je naručio Mančesterski međunarodni festival, i u kojoj članice ovog sastava pevaju i glume. Svetlana Spajić se pre samo par nedelja vratila i sa velikog nemačkog Rurtrienala gde je sa Cajtkracer ansamblom izvela Srpske ratne pesme, 1. septembra , povodom 80 godina od početka Drugog svetskog rata.

Uz sve to, Pjevačka družina Svetlane Spajić otvara ovog vikenda osmo izdanje world music festivala „Todo Mundo“ svojim nastupom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine (nedelja, 29. septembar), tik pred koji upravo treba da im izađe i novi album „Igrali se konji vrani“. A koliko je samo još projekata, koncerata i upečatljivih saradnji Svetlane Spajić ovde ostalo nepomenuto, ni broja im se ne zna…

* Kako je nastajao novi album, kako su birane pesme, s obzirom na to da ima i onih odista zanimljivih u kojima se pominju partizani recimo, što je sad malo postalo kontroverzno? Kako je ansambl sastavljan, koje su zamke i prednosti snimanja u studiju?

– Od svog nastanka, 2009. godine, Družina je snimila dva samostalna albuma za domaći Multimedia Music. U međuvremenu, u izdanju World music asocijacije Srbije snimljeni su i albumi sa Olgom Krasojević, tradicionalnom pevačicom iz Crnuće podno Rudnika, i Smiljom Kotur, tradicionalnom pevačicom iz Jasenovca, koja je prošle godine proslavila devedeseti rođendan. Za nas je zajednički rad sa vodećim pevačima starije generacije srž razumevanja i življenja narodne kulture. U poslednje dve godine Družina se izmenila, i novi album koji samo što nije izašao – „Igrali se konji vrani“ – iznele su sa mnom Jovana Lukić, Suzana Arsić, Marija Meršnik i Ana Mratinković. Paralelno, u život Družine ušlo je još novih velikih pevača: Dragan Poštić, pevač i svirač sa Korduna, Miloljub Šaković, pevač pesama iz vika… NJihov uticaj ostaje zabeležen na ovom albumu, koji je snimljen u studiju Borisa Kovača – ambijent u Bukovcu i prijateljevanje sa Borisom, kao i posvećen rad ton-majstora Dimitrija Jakovljevića, pomogli su nam da za dva dana otpevamo sve. Mi nemamo uslova za više od toga, otimamo vreme za probe i gostovanja na festivalima u inostranstvu ili na narodnim saborima. Pesme su odraz trenutnih pevačkih strasti i interesovanja Družine, ali je u pozadini svega uvek određena žudnja, ovoga puta za zvukom u „Seobama“ Miloša Crnjanskog. Na albumu su pesme sa Banije, Korduna, iz Potkozarja, Slavonije, a otvara ga pesma otpevana prema pevanju žena iz sela Bandinog Odžaka podno Romanije – grupu iz tog sela snimio je 1951. godine saradnik Alana Lomeksa, Piter Kenedi, na festivalu u Opatiji. Narod Romanije pamti narodnog heroja „Čiču romanijskog“, pa evo, kao što sam ja iz te pesme naučila ko je Čiča romanijski, danas putem interneta to je lako i onim čitaocima Danasa koji za njega ne znaju.

* Kako uopšte izgleda iz studija izaći pred publiku, da li se publike razlikuju u raznim gradovima i zemljama gde ste imali prilike da nastupite, da li će se desiti nešto drugačije i možda neočekivano na ovom koncertu?

– Ovo je prvi nastup Družine na Todo Mundo festivalu, a Kolarac je svakako odličan prostor za a cappella pevanje. Za živi nastup, pripremljenost je važna, a predvidljivost je smetnja. Uvek napravim nešto nepredviđeno kad stvari postanu lake i rutinske, bilo na probi, bilo na koncertu. Nama je u radu važno da se, što je moguće više, približimo onom kvalitetu koji nalazimo kod pevača na starijim snimcima, a takvih snimaka, kao i vanserijskih savremenih nosilaca narodne pesme i kulture uopšte, danas je malo. Doživele smo divne reakcije publike širom sveta. Za njih je ovo pevanje potpuno novi doživljaj. Ovde se, pak, dogodilo, baš prošle godine, da nas je, tokom jednog nastupa, omladina u publici koja je upućena na kod nas sada veoma rasprostranjen folklorni stil pevanja, krajnje nezainteresovano ispratila. NJima su ovi sazvuci bili mučni.

Tu se očigledno otvara pitanje o mestu world music scene danas kod nas i u svetu – početkom 2000-ih bilo je apsolutno ‘cool’ među publikom i svim medijima, uključujući i mejnstrim medijske kuće, da se prate Ring Ring festival ili pojedinačni koncerti u Rexu i svugde gde su zvezde novog etno zvuka nastupale, a sada kao da je ta muzika ponovo postala ekskluzivna, previše ‘underground’, samo za posvećene?

To je bio kratki talas od godinu-dve nakon Petog oktobra kada je sve izgledalo moguće, slobodno, ljudi su radili bez prepreka, a bez prepreka se i izveštavalo. E, onda je ugašen TV serijal „Dert“ Borisa Pavlovića na B92, pa onda redom mnoge radijske emisije itd, a u međuvremenu se dogodila nova eksplozija tzv. „etno-zvuka“ i izvođača. Broja se ne zna pevačkim grupama i tzv. ‘etno’ bendovima, a kvalitet je, najblaže rečeno, diskutabilan. Naša publika u Beogradu je uglavnom ona koja je odlazila na Ring Ring festival, no, srećom, van Beograda, zna za nas i podržava nas publika na Strmici kraj Knina i u Vraćevšnici i u Voćinu… Nakon uspešnih koncerata na festivalu u Fesu ove godine i zajedničkog nastupa sa Šerifom Kersit, spremamo se i za jedan lokalni festival berberske muzike u Maroku.

* Konačno, upitala bih vas par stvari koje se tiču Marine Abramović, sa kojom ste sarađivali više puta – kakav utisak je na vas ostavila ona lično, kao i njeno delo, naročito u svetlu sadašnjih ekstremno pozitivnih ili negativnih komentara koji prate njenu veliku retrospektivnu izložbu u MSU?

– Da parafraziram Marinu, iz obraćanja publici na otvaranju retrospektive: nije srpski običaj slagati se oko svega, niti misliti jednom glavom. Dodala bih: nije srpski običaj ni vređati, izmišljati, ili preko suditi. Marinina fenomenalna autobiografija je objavljena i kod nas pre nekoliko godina, retrospektivna izložba je na Ušću, odgovoran čovek otići će prvo da je pogleda, pa i da pročita nešto iz pera stručnjaka, pre nego što se usudi da javno istupi i donese svoj sud. Marina je vrhunski, svetski umetnik, i veliki iskren, dobar i veran čovek. Da sam se rodila kad i ona, bavila bih se performansom. Upoznale smo se pre petnaest godina i bilo je to trenutno ljudsko prepoznavanje. Rad i vreme koje sam provela sa njom obogatili su i oplemenili moj život.