Da se podsetimo i podelimo odgovornost

… nekadašnja dugogodišnja sekretarka za kulturu Grada, povodom intervjua koji je ovaj glumac imao s Jugoslavom Ćosićem u emisiji Pressing na N1.

Jedna od mnogih opservacija Mikija Manojlovića je bila i ocena da od Branislava Lečića naovamo za kulturu nije učinjeno ništa. Većina relevantnih sagovornika, uključujući i prethodne ministre kulture koje smo zvali da prokomentarišu baš ove reči velikog glumca i umetnika, nisu objektivno mogli ili nisu želeli da se uvlače u ovu diskusiju, a neki su apatično konstatovali da nemaju „više šta da kažu kada je reč o kulturi u Srbiji“. Gorica Mojović je rekla da je gledala ceo intervju i da nijedan od onih zakona koji sapliću kulturu nije donet u prethodnom periodu.

„Pričam o zakonu o kulturi 2009. koji nije bio loš a onda ga je Tasovac pokvario. Ono što je najstrašnije što je 2011, kad je bila ova gubitnička vlast, donet zakon o kinematografiji koji je filmu obezbeđivao više od 600 miliona dinara godišnje, pa je Tasovac i to ukinuo. Da ne govorim o javnim nabavkama, o samostalnim umetnicima, sve je to doneto za vreme ove vlasti i Miki Manojlović se nikad nije oglasio tim povodom, a bilo je polemika, bilo je i obraćanja udruženja, bilo je raznih pojedinaca koji su ukazivali na pogubnost tih zakona.

Naravno, Miki Manojlović prećuti, što i mene može najviše da pogodi, kad ga Jugoslav pita za Jugoslovensko dramsko pozorište – da je ono izgrađeno kada je u Vladi ministar kulture bio Branislav Lečić. On kaže, znači, ‘ništa ne valja’, a sad je dobro? Dobro je to što Siniša Mali da sto miliona za proslavu Nove godine i 50 hiljada evra Aci Lukasu. U čemu je dobro? Ko su danas direktori institucija kulture? Mene su optuživali da smo postavili svoje kadrove – hajde samo da ih se setimo – Svetozar Cvetković, Branko Cvejić, Nebojša Bradić u BDP-u, Jovan Radulović – Biblioteka grada, pa Branka Prpa Arhiv grada Beograda, pa, jel’ su to bili partijski kadrovi? Ko su danas direktori tih ustanova? Zna li iko? ‘Ništa nije urađeno za kulturu od Lečića, pa naovamo.’ Pa, meni je žao što ga Jugoslav nije pitao kada je Miki rekao da je ovaj gradonačelnik bolji da navede zašto je bolji. Ništa se nije desilo od 2000. pa naovamo, a pre 2000. je bilo super?“, ironično je konstatovala Gorica Mojović. Ona smatra i da je trebalo pitati Manojlovića kada je govorio o lošim zakonima u kulturi zašto se on tome nije suprotstavio.

„Nije, zato što ti zakoni nisu doneti tad nego kasnije. Ja sam, recimo, mislila da on treba, pošto je dobro pozicioniran u ovoj vlasti da se jako buni kada su ukinute pare za kinematografiju. Reč nije progovorio, a ja sam o tome vodila polemiku baš u Danasu“, podsetila je Mojović

Ivana Dimić, spisateljica i dramaturškinja i svojevremeno pomoćnica ministra za kulturu Vojislava Brajovića na sektoru za stvaralaštvo, nije želela da komentariše izjavu Mikija Manojlovića već je taksativno podsetila na ono što je, kako je navela, bio njen skromni doprinos na toj funkciji u periodu, od 2007. do 2008.

„Ustanovljen je nov konkurs za prevodnu književnost (projekat za izdavače iz celog sveta koji konkurišu za prevod reprezentativnih dela srpske književnosti na svoje jezike). Od tada taj konkurs postoji i sprovodi se redovno, koliko mi je poznato. Prvi put je osnovan i sproveden konkurs za izdavačku delatnost i publikacije nacionalnih manjina. Realizovana je Uredba o dodeli Posebnih priznanja – to su popularno nazvane Nacionalne penzije. Postignut je dogovor sa sedištem ISOa za jezičke kodove, tako što će kodovi od jula 2008 godine biti identifikovani na osnovu jezika, a ne pisma. U ISOu su prihvaćeni kodovi SRB za srpski i HRV za hrvatski jezik, što je veoma važno, jer je pre toga sva srpska literatura štampana na latinici odlazila u hrvatsku biblioteku. Ovom promenom koda je ta zabuna u Vašingtonskoj biblioteci otklonjena“, pobrojala je Ivana Dimić.

„Mislim da sam ja sa svojom ekipom uradio nešto što je bio prelomni trenutak za demokratsko poimanje kulture“, rekao je Branislav Lečić za Danas i nastavio:

„Pre svega, nije postojala zgrada Ministarstva kulture – ozbiljan pravi prostor – ja sam ga našao. Sledeća stavka je bila modernizovanje ministarstava – uvedeni su kompjuterski sistemi. Kad sam došao na funkciju ministra u prvoj demokratskoj Vladi ja sam tamo zatekao samo jedan jedini računar. Ministarstvo kulture je bilo tad jedno od najmodernijih ministarstava. Sledeći korak je bio – dovesti nov, mladi kadar. Kultura nije samo ono što mi znamo o njoj – sektori su se izmenili – došlo je do modernizacije u mnogim oblastima. Formiran je fond za kinematografiju koji sad ima takođe svoja sredstva i raste – daj bože da bude i nezavisan a ne politički instrumentalizovan. Stvorili smo programe jer je ideja naravno bila pridruženje Evropskoj uniji. Tome smo prilagođavali zakonske regulative, ali smo stvorili i program koji sam štampao u jednoj knjizi i ostavio je svakom ministru kad ja odem da nastavi prema njoj da radi. Nažalost, nijedan od tih ministara koji su nasledili Ministarstvo kulture nije pozvao nikog od nas, od mog tima, da po bilo kojoj osnovi nastavimo započeti rad. Moja ideja je bila potpuna decentralizacija kulture, sistemsko štićenje infrastrukturnih kulturnih oblasti – od muzeja, arhiva i tako dalje koji su neophodni da bi kultura zračila u Beogradu i u celoj Srbiji, zakon o savremenoj produkciji – tačnije zakon o pozorištu. Formirao sam i specijalni prostor koji je trebalo da služi tome da umetnici u njemu posle završenih studija, kako ovde tako i u Berlinu , Parizu, NJujorku, povežu i izlažu svoje radove. Nažalost, odmah posle mene je to ukinuto i u taj prostor je stavljen Dražin kip od voska“, ispričao je Branislav Lečić uz konstataciju da bi do sutra mogao da nabraja ono što smatra rezultatima u periodu svog mandata ministra kulture.

Evidentno

U razgovoru za Danas Gorica Mojović je podsetila i na evidentne stvari urađene za kulturu. „Pored pozorišta kao što je Jugoslovensko dramsko koje je podignuto iz pepela, posle 14 godina obnovljeno je pozorište na Terazijama, Beogradsko dramsko pozorište, maltene sva. U ‘naše’ vreme je započeta rekonstrukcija pozorišta Duška Radovića koja je završena kad su drugi došli na vlast, što je u redu, svaka vlast tako radi. Sad se hvale oni će podići Muzej grada Beograda, pa ko je obezbedio zgradu za taj Muzej?“ pita se naša sagovornica.

Sve vlasti su zabrljale s muzejima

Što se tiče Muzeja savremene umetnosti sve vlasti su krive za tu instituciju i sve vlasti su zabrljale i oko tog i oko Narodnog muzeja u Beogradu, smatra Gorica Mojović. „I oni su na vlasti pet godina, da podelimo odgovornost. Uvek je to tako, neko mora da završi. Pa, mi nismo ni reč progovorili o tome kad smo otvorili Terazije kako je prethodna vlast to pozorište držala – da su tu bili pacovi. To me najviše pogađa. Šta je sve urađeno na Beogradskoj tvrđavi. Samo 2006. smo preko 200 miliona uložili u nju – jel’ osvetljena – jeste, jel’ uvedeno obezbeđenje – jeste, napravljena posebna firma – 30.000 metara kvadratnih, obnovljeni bedemi, ograde, veliko stepenište…(….) Samo neka se neko podseti šta se sve dešavalo u Arhivu Beograda dok je direktorka bila Branka Prpa – koje izložbe, koje knjige su objavljene. Gde je danas taj Arhiv Beograda?“, upitala se Gorica Mojović.