Damir Karakaš: Pisac mora da bude u nesporazumu sa okolinom

To je za Danas kazao Damir Karakaš, hrvatski književnik i jedan od najčitanijih pisaca u regionu koji ne odustaje od poštenog podsećanja na zlo koje nam se dogodilo devedesetih. Autor čije knjige su nagrađivane, štampane u nekoliko izdanja i prevedene na desetak jezika, a koje su hrvatski nacionalisti proglašavali nepodobnima, uskoro će biti gost Beograda i Novog Sada.

Rođen je 1967. godine u ličkom selu Plaščica, pored Brinja. Objavio je putopis „Bosanci su dobri ljudi“, zbirke priča „Eskimi“, „Pukovnik Beethoven“ i „Kino Lika“, po kojoj je snimljen istoimeni film, kao i romane „Kombetari“, „Kako sam ušao u Europu“, „Sjajno mjesto za nesreću“, „Blue Moon“, „Sjećanje šume“, a piše i pozorišne komade. Bio je novinar i bavio se karikaturom, živeo u Bordou i Parizu, odakle se, pre nekoliko godina, vratio u Zagreb.

NJegov novi roman „Proslava“, koji je već izdat u nekoliko izdanja i uzburkao je javnost u Hrvatskoj, posebno tamošnje nacionaliste, biće promovisan u Beogradu 27. novembra od 17 do 18 časova u knjižari Bookastore (Cara Lazara 12), a od 19 do 21 čas, u Krokodilovom centru (Karađorđeva 43), uslediće druženje i razgovor autora sa čitaocima. U četvrtak, 28. novembra, od 20 do 22 časa, biće promocija i u Novom Sadu u knjižari Zenit (NJegoševa 24).

Drama „Blue Moon“, nastala po istoimenom romanu, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju glumaca Satiričnog kazališta Kerempuh iz Zagreba, prikazana je na nedavno završenom 24. Jugoslovenskom pozorišnim festivalu – Bez prevoda u Užicu, na kome gostuju najbolje predstave iz prošlogodišnje produkcije u regionu, što je bila prilika za kraći razgovor sa piscem.

O ratu devedesetih i poziciji Srba u Hrvatskoj, ali i o ustaštvu, u romanu i drami pišete kroz iskustva dvojice mladića i prijatelja Čarlija i DŽimija, čije identitete, krajem osamdesetih, gradite kroz rokabili muziku. Zašto se izabrali takav rakurs za osvrtanje na nedavno zlo?

– Kroz priču o muzici hteo sam da ispričam nešto veoma ozbiljno. Zastrašujuće je to kada se događaju takve stvari, a okolo sve izgleda normalno. Tako je pisan i tekst – kreće od zezanja i zabave, a u podtekstu se „valja“ strašna priča, da bi na kraju izašlo sve na videlo. Tu je stalno i Sotona, a pojavljuju se i likovi koji su istovremeno i žrtve i krvnici. To su ljudi koji su karakteristični ne samo za Hrvatsku, nego i za Srbiju i Bosnu. Osećao sam se kao čovek koji ima veoma malo municije i da svaki metak mora da pogodi u demona. Roman i dramski tekst, iz drugačijeg rakursa, govore o stvarima koje su se dešavale devedesetih godina i o poziciji Srba u to vreme u Zagrebu. Smatram da pisci, ali i drugi, moraju da čiste ispred svog praga, a ne samo da gledaju preko plota i da druge optužuju za zločine.

Jedan od junaka – DŽimi je zatečen saznanjem da je Srbin i to otkriva uoči samog rata u Hrvatskoj…

– Takvo je bilo vreme. Zavladao je nacionalizam i mnoge je zatekao. U petak ste slušali Elvisa ili Strej kets, a u subotu ste bili u rovu. Događale su se neverovatne stvari. U romanu pišem i o tome da se, na tramvajskim stanicama, u kanticama prodavao čisti hrvatski zrak, da su se kafane dizale u vazduh, ljudi dobijali otkaze… Sav mulj je izašao na površinu. Pojavljivali su se ljudi u uniformama i niste mogli da razaznate ko je ko, a čuo se tutanj nadolazeće kataklizme. Rat je čudno vreme i, kako kažu Englezi, suspenduj zakone na jedan dan i videćeš kakve su ti komšije. Dešavaju se neverovatne psihičke transformacije. LJudi se promene i vidi se kakav je ko čovek.

U romanu, ali i u komadu, odzvanja rečenica: „Kod nas se rat nikada nije završio“…

– To je ključna rečenica i problem je u tome što nam je prošlost nepoznata, a budućnost nam je poznata.

Kako smo došli do toga da se ne podnosimo i da ne podnosimo različitosti?

– Emil Sioran kaže da „Balkan ide iz poraza u poraz, ali i to je nekakav napredak“. To je, možda, najbolji opis Balkana. To je tako karakteristično za nas. Posle Drugog svetskog rata, spajali su narode koji su bili u ratu. Formirana je Jugoslavija, kao preteča Evropske unije, ali da biste živeli u Jugoslaviji morate da imate svest o njoj. Najviše bih voleo da živim u selu u kome žive Srbi, Japanci, Kinezi, Arapi i drugi, ali ljudi to ne žele. Boje se toga. Ne vole različitosti. Tako je i u Lici, na tom mikro planu. Imate Srbe koji se „oštre“ na Srbe, a ako nema Srba, onda se „oštre“ na komšije Hrvate. Ako nema njih, onda su dobrodošli članovi familije, a ako nema ni njih – ima životinja.

Kako se nosite sa napadima, pretnjama i ocenama da Vaše knjige nisu podobne u hrvatskom društvu?

– Izašao je moj novi roman „Proslava“ i ne smem da se vratim u rodni kraj u Liku. Ne znam da li ću se ikada vratiti. Koliko god izgledalo suludo, to je tako. Tamo sam nepoželjan i upućuju mi opasne pretnje. Prirodna pozicija pisca je da bude u nesporazumu sa okolinom, ali ovo je eskaliralo do krajnjih granica. Zanimljivo je to što mnogi od tih ljudi ne čitaju knjige i paradoks je u tome da je književnost u Hrvatskoj bitna jedino tamo gde ljudi ne čitaju knjige. U suštini, uvek me je čudilo to čuđenje, kada se ljudi čude što reprezentacija Hrvatske voli da sluša Tompsona.

Zbog čega se u regionu reafirmišu nacionalizmi, ustaštvo, četništvo, verske isključivosti?

– Imamo takve politike koje na tome egzistiraju i stalno vraćaju ljude na te priče. LJudi na vlasti ne biraju sredstva da bi se zadržali na svojim pozicijama. Uništava se kultura i ljudi se zaglupljuju, kako bi se lakše manipulisalo njima. Danas u Hrvatskoj ništa ne funkcioniše, osim pogubne politike.

I, kako dalje?

– Demokratija je vlast prosečnosti, a mi smo, na neki način, taoci te prosečnosti. Međutim, svako ima mogućnost da stvori svoj svet. Moj svet je umetnost, to je prostor moje slobode i nisam spreman na kompromise. Kada me mladi pisci pitaju kako da pišu, kažem im da uvek idu do kraja i da pišu onako kako je govorio Miroslav Krleža – hrabro, neumoljivo i sa začeljenim nosnicama, ako treba.

Živeli ste godinu dana u Bordou, a potom i šest godina u Parizu. Zašto ste se vratili?

– U Zagrebu smo snimali film „Kino Lika“ po mojoj knjizi, a posle toga je usledila saradnja na predstavi „Zagrebački pentagram“ u režiji Paola Mađelija, koja je osvojila sve moguće nagrade i igrala se u Nemačkoj, Južnoj Americi… Kada sam se vraćao u Pariz, ušao sam u jednu kafanu u Zagrebu i upoznao Mitru, moju buduću ženu. Zbog nje sam ostao.

Čitanje nas čini ljudima

„Čitanje nas čini ljudima. Teško mi je kada šetam Zagrebom i vidim ljude koji su puni neke unutrašnje praznine. LJude do kojih mi je stalo, ali i druge, volim da upozorim na to da ne dozvole da im se u očima vidi svaka nepročitana knjiga.“