Damir Ovčina: Šta je kultura nego priča

Reč je o prvom romanu autora koji je dosad bio poznat samo kao pesnik (inače je svoju poeziju objavljivao pre 20 godina). Neobičan u strukturi, stilu i jeziku, Ovčinin roman dotiče temu minulog rata, kroz priču o sarajevskom naselju Grbavica, koja je zbog okupacije srpske vojske tokom rata bila izolovana od ostatka Sarajeva i koju su tokom opsade obeležila neka od najmračnijih iskustava. Da je ovaj naslov jedna od najznačajnijih dela objavljenih u proteklih godinu dana na južnoslovenskom književnom prostoru, govori i to šte se našao i u najužem izboru za nagradu Meša Selimović, koja se dodeljuje za najbolji roman objavljen na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore. Možda je najzanimljivije napomenuti i da je Miljenko Jergović između ostalog napisao da je Kad sam bio hodža veliki roman one književnosti čiji se veliki romani zovu Travnička hronika, Prokleta avlija, Derviš i smrt, Hodža Strah..

* Zašto ste toliko dugo čekali da napišete prvi roman?

– Surova i teška forma. Težak oblik. Lako je promašit i lako je biti osrednji. Književnost je zapravo borba protiv osrednjosti. To je jedna od njenih odgovornih društvenih uloga, koja mi se čini da je potcijenjena, iako je izuzetno važna. Mislim, ja ne kažem da sam pobijegao. Ja se samo borim da pobijegnem od osrednjosti. Šta sam od toga postigao, ne znam… Ali s tim godinama… 29, 30… Nekad sam mislio da ću do 27. godine napisati roman kao Ismail Kadare. Ali shvatio sam da nemam snage za to i čekao sam da mi nešto kaže – evo ti sad prilika.

* Uvek ste znali da će to biti ova priča?

– Ne! Bilo je slika, iskustava, koje su se vrtele u meni. Ali te dve, tri slike koje sam imao, kao taj snijeg koji se topi u naselju u kojem sam živio, otvorili su mi mogućnost da idem u smijeru koji mi se učinio tada moguć. Valjda to zavisi i od načina na koji koristiš neku rečenicu, a koji je najbliži tebi. Onda ti on otvara mogućnost, meni makar, da slažem ono što se meni čini važnim.

* Te rečenice su jako specifične. Kratke, sažete… bez glagola. Koliko vam je stil bio važan od početka rada na romanu?

– Bio je ključni. Književnost je samo način. Sve drugo će ispasti glupo. I najveća tuga, i najveća pamet, i najveća sreća i nesreća… i sve što imaš, ako nema načina. A uz dobar način, bilo koja stvar može da se učini zanimljivom.

* Da li ste imali utisak da će ratna tematika nositi određenu vrstu reakcija?

– Nisam toliko razmišljao o tome. Sve ljudske teme su moguće i ništa nije moguće. Opet sve zavisi od toga kako ćeš napisati. Rat je naše iskustvo. Ja pišem ono šta ja znam, što sam vidio. To je moje. Iz toga mi je najteže pogrešiti. Makar ne na tim elementarnim stvarima koje mogu upropastiti svaku priču… Lupetanje, glumatanje, pisanje o stvarima koje ne znaš…

* Da li se vama čini da je o tom periodu previše pisano ili da ipak pisci uopšte nisu duboko dodirnuli tu temu?

– Mislim da je jako malo pisaca dodirnulo bilo koju temu. Sve su teme zapravo nedodirnute i onaj koji osvijetli bilo šta, vi vidite da ništa o tome niste ni znali. Da vas ništa nije dotaklo u stvari. Jer samo kroz priču vas neko može emotivno uvući. Tu je taj fol. Jer kad te emotivno vuče, ti ono što si znao vidiš da nisi znao, a ono što nisi znao, vidiš kao da si znao. Mislim da je to problem.

* Kritičari često napominju da vaši junaci nisu ni dobri ni loši. Navikli smo da dela koja se bave tom temom obično imaju neku jednostranu percepciju ili barem većinski jednostranu. Zašto vam je bilo važno da ne gradite jednodimenzionalne likove nego da idete dublje i pokušate da otkrijete šta to ljude vuče da rade određene stvari u određenim okolnostima?

– To što ste rekli je upravo i odgovor. Ljudi su suštinski određeni mnogim stvarima u sebi, za koje ni oni sami ne znaju. Pogotovo ne znaju kako će se to što je u njima ispoljiti u određenoj situaciji i okolnostima. Ljudi u svakom svom postupku otkrivaju sami sebe. Što se tiče likova u mom romanu, a mislim da je tako u svim romanima i pričama, jedan naš pisac je to najbolje rekao – likovi imaju ljudska prava. Ja sam gradeći jedan od tih likova, tog nekog komandira koji vodi te ljude u ratu, ko da sam ga na početku vidio. Eno ga tamo, na onoj strani obale, ide i čini mi se da je crn, zao, gori ne može bit. A kad mi je prišao, kad sam ga malo dotako, vidim nije to taj. Na neki način mi je pobjegao. Mogao je opstat samo takav kako je bio u priči. A s druge strane da bi priča mogla opstat morate imati stvari koje ni sami ne znate. Ne možete previše kontrolirati i usmeravati, sa stoposto jasnom vizijom. Tako se ne može. Ideš, pa šta će te snaći tim putem, ne znaš. To je istraživanje.

* Rekli ste u jednom intervjuu da književnost ne treba da sudi?

– Jer je svako suđenje poprilično naivna stvar. Ne treba da sudi i ne treba da se zanosi time da će ispravit stvari, da će donijet neku konačnu sliku događaja. Snaga tog teksta, mogućnost da se neko emotivno uključi u nešto, je neusporediva. To je onaj određujuć način na koji ljudi doživljavaju svet. I kad ne znaju da ih pokreću priče, i njih priče pokreću.

* Može li književnost da bude opasna. Svi ti događaji koje vi opisujete delom su raspirivani upravo zahvaljujući književnosti i piscima?

– Apsolutno. I piscima usmene književnosti. Svih ideja književnih. Mislim da su u suštini naših doživljaja sveta priče. I njihova snaga je tolika da ljudi nisu ni svesni šta rade. Ima gro ljudi koji ne znaju šta rade i povode se za drugima… Ali dobri sloj ispod toga su pokušaji da se shvati svijet – prošlost, sadašnjost, ideje, grupe kojima pripadamo, koje nas određuju, nasleđe, kultura… Šta je kultura nego priča?!

* Vidite li danas opasnost u književnosti? Može li ona danas biti to ako je velikim delom marginalizovana?

– Uvijek može biti opasna. I uvijek je to nepredvidljivo. Mi ni iz jedne priče ne izađemo isti. Jedan čovjek koji pročita jednu knjigu, dobru ili lošu, iz te priče ne izađe isti. Sva je propaganda ovog svijeta naivna prema snazi književnog dijela.

* O čemu ćete sada pričati ako je ovo što je u vama bilo godinama konačno izašlo?

– Time što sam postavio ovako svoj prvi roman i svoju prvu priču, ja sam odredio na neki način šta ću pisati i način na koji ću pisati. Ono što mislim da ću sledeće objavit, ide sljedom ove priče, nastavkom, gdje se stvari dešavaju na sličnom ili istom mjestu, ali pomaknuto kasnije, kad je ono što je bilo ostalo duboko u ljudima, a ono što se danas dešava je drugačije ali nimalo bezazleno. LJudi zapravo uvijek žive u ratovima – privatnim, ne velikim, ali svaki naš život je sukob sa sredinom, drugim ljudima… To je ono što određuje druge ljude, a time je i književnost sukob sa svijetom.

* Kako bi se junaci vaše knjige ponašali u današnjem svetu?

– U tom nastavku koji pišem, pojavljuje se poneko od tih junaka. Oni su opet dovedeni u te krajnje situacije, krajnje kategorije, gdje se vidi ko je kakav. Vidi se gdje je čovjek. Jer kad sve otpadne – pristojnost, povodljivost, uticaj društva… u tim situacijama možemo vidjeti šta je zapravo u čovjeku određujuće, šta ga pokreće, šta mu je važnije od svega ostalog. To je ono što mene zanima – šta nas pokreće.

* Hana Arent se bavi time govoreći o banalosti zla… Šta sve činimo samo kad smo na to upućeni?

– To je tačno. Zapravo mogućnost da se nešto uradi suštinski je ono što vodi ljude u bilo šta. Ta mogućnost da se parkira besplatno ili da se parkira s plaćanjem, ili da se neko baci u more… to će odrijediti ponašanje ljudi. Po kojoj se cijeni može dobiti. Ako nešto nekažnjeno možeš da radiš, svijet bi se promijenio za pet minuta.

* Je l’ ima nade za taj naš svet ako znamo da jednog trenutka sve može da se preokrene?

– Može se uvek okrenuti i sve je potpuno nepredvidivo. Mislim da bi književnost trebala da podseća na tu viječitu opasnost nepoznatosti čovjeka. Ništa što će biti nije nešto što već nije bilo. Nije da se vrtimo u krug, ali se vrtimo u krugu mogućnosti čovjeka.