Dan zvani četvrtak

U četvrtak je upoznala Teodosija, u četvrtak joj se rodio sin, u četvrtak je prekasno i previše tužno izgubila nevinost. April je, hladan, kišovit, kao da se nebo razbolelo i kao da se zbog toga svetilo ljudima. Živela je u prestižnom kvartu, ulicama nisu tumarali psi lutalice, telohranitelji su diskretno stajali pred vratima kuća – Beti je poznavala muškarca koji je dežurao ispred njihove vile – zvao se Bojan. Bojan je bio verni doberman njenog muža. ?ad bi se Beti našla pored njega, oči telohranitelja plamtele su ka cipelama.

Za Teodosija se udala u dvadeset petoj. Bio je jedanaest godina stariji od nje. Studirajući u Nemačkoj, naviknuta na tačnost i disciplinu, Beti je nejasno pretpostavljala da novac njenog oca dolazi od nekog prljavog posla s naftom; koristila ga je štedljivo, veoma štedljivo, jer je videla kako ljudi umiru u siromaštvu. Da njen otac nije insistirao da se uda, da njena majka nije stalno isticala da je njihova ogromna kuća prazna kao ambar – kakvo neprimereno poređenje – Beti nikada ne bi ni pomislila na Teodosija. Njena odbojnost prema njemu rodila se od trenutka kada ju je otac upoznao sa svojim najboljim stručnjakom. Po povratku iz Nemačke počela je pažljivo da posmatra očeve bliske ljude – Teodosi je bio najtiši i najneugledniji od svih.

Dva sata nakon što su se upoznali, rekla mu je: „Hajde“, zatim ga je pokupila u auto – imala je mali „sitroen“ – i odvela ga u svoju kuću u Simeonovo. Naterala je Teodosija da je sačeka pred vratima spavaće sobe, zatim se skinula i pozvala ga. Opet mu je rekla: „Hajde.“ Do tada nije imala intiman odnos ni s kim. Sama pomisao na to joj se gadila. Pre nego što je odlučila da ga pozove, popila je čašu „Sovinjon blana“ i povratila. Tada je bio četvrtak. Napolju je bila magla, nebo je pritiskalo zemlju kao da je želelo da je proguta.

Odnos s Teodosijem bio je bolan. Telo mu je gorelo i bilo je neprijatno. Nije bilo potrebe da se Beti pretvara. Dobro je bilo što je brzo završio, a da je nije mučio objašnjenjem kako je lepa. Svidelo joj se to što je sve vreme ćutao.

Dopalo joj se što je ne gleda u oči. Prosto je radio ono za šta ga je ona pozvala. Preskočila je njegov vrući trbuh, otišla do kupatila i viknula.

– Možeš da se obučeš.

– Da li želite još nešto, gospođice Adrianova? – njegov glas je podsećao na kamen koji udara o limenu površinu. Teško je podnosila takve glasove. Oduvek je zamišljala kako vrište. – Da li želite još nešto?

– Želim – odgovori. – Želim da se oženiš mnome.

To je bila cena koju je njen otac odredio kako bi je poslao nazad u Nemačku. Tako ne bi ostajala s majkom kada stara dama nije bila sa svojim „mladim prijateljima“ – muškarcima koje je plaćala da joj prave društvo. Ne bi se na ulicama sudarala s loše obučenim ljudima, sklonila bi se daleko od kontejnera za smeće i prosjaka koji su je zaustavljali na svakom ćošku. Njena majka je pročitala da seks s mladim muškarcem zaustavlja starenje i svaka dva meseca dovodila je novog telohranitelja u kuću. Svi su poznavali njenog oca – porodica Adrianov bila je poznata u Sofiji kao papa u Vatikanu.

Danas je ponovo bio četvrtak.

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autorka je poznata bugarska romansijerka i pripovedačica. Predsednica je Bugarskog PEN centra. Njen najprevođeniji roman “Četvrtak” objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju “Arhipelaga”.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs