Danas na premijeri Nušićeve drame, u režiji Egona Savina, u Crnogorskom narodnom pozorištu: I lokalno i globalno danas živimo „Pokojnika“

Prve ovacije publike i sjajne kritike ova predstava, urađena u koprodukciji CNP i Centra za kulturu Tivat, dobila je ovog leta na 16. Purgatorijama – međunarodnom Festivalu mediteranskog teatra u Tivtu, a već od prvih proba pratila je velika pažnja pozorišne javnosti – Nušić se „Pokojnikom“ posle dvadeset sedam godina vratio na crnogorsku scenu.

Povratak kultnog dramatičara na repertoar CNP, sa Savinovim rediteljskim potpisom i odličnim glumačkim ansamblom koji je okupio, čekao se sa uzbuđenjem i radoznalošću, o čemu svedoče i brojne ličnosti iz kulturnog i javnog života Crne Gore, i nekoliko minuta stajaćih ovacija publike.

Radnja „Pokojnika“ se događa krajem tridesetih godina prošlog veka u Crnoj Gori (kada je Nušić i napisao), a njegove junake igraju Bojan Dimitrijević (Pavle Marić), Marko Baćović (Spasoje Blagojević), Branka Otašević (Rina), Slobodan Marunović (Gospodin Đurić), Goran Vujović (Ante), Aleksandar Radulović (Milan Novaković), Lazar Dragojević (Ljubomir), Slavko Kalezić (Milo), Stevan Vuković (Mladen Đaković), Dejan Ivanić (Aljoša), Stevan Radusinović (Adolf Švarc), Radmila Božović (Sofija), Jadranka Mamić (Marija), Dragan Račić (Agent) i Slobodan Vujadinović (Žandar).

Za ulogu beskrupuloznog, samouverenog i bahatog Gospodina Đurića, koji stoji na vrhu i simboliše sistem zasnovan na pljački, lažima, manipulacijama i svim kriminalnim radnjama zarad bogaćenja, Slobodan Marunović, prvak crnogorskog nacionalnog teatra osvojio je Nagradu za glumačku bravuru na ovogodišnjim Purgatorijama u Tivtu.

– Kao što možemo da se uverimo, Egon Savin nije imao potrebu za dodatnim osavremenjivanjem teksta, jer i lokalno i globalno živimo „Pokojnika“. On je toliko aktuelan, sadašnji, moderan, da nam se čini kao da je danas napisan, što samo govori o Nušićevoj genijalnosti – kaže Marunović za Danas.

– Gospodin Đurić koga igram je predstavnik i nekadašnjeg vremena u kojem je Nušić živeo, i sadašnjeg, savremenog sveta, u kome novac, moć i uspeh predstavljaju najviše vrednosti, i podrazumevaju borbu u kojoj su dozvoljena sva kriminalna sredstva da bi se ostvarili ciljevi. On je opšte mesto, metafora ljudi sa „vrha“ koje je Nušić poznavao, i koje mi znamo iz našeg okruženja, iz evropskih institucija i tako dalje, širom sveta.
Za Marunovića, kako navodi, zanimljivost „Pokojnika“ je i u tome što prvi put u karijeri igra Nušića, ali je kao maturant gimnazije u Danilovgradu režirao njegovo „Sumnjivo lice“, i za tu predstavu dobio sijaset nagrada u Trebinju, na velikom festivalu u tadašnjoj u Jugoslaviji.
– To je bio moj prvi susret s Nušićem, s njegovom satirom prema našem mentalitetu i vlasti, aktuelnošću koju imaju njegova dela, i to su i neka moja prva saznanja o svetu koji sam tek tada upoznavao. „Pokojnik“ je poslednji komad koji je Nušić napisao u životu, preminuo je početkom 1938, samo nekoliko meseci posle njegove premijere u Narodnom pozorištu u Beogradu, i on je, kao što je poznato, bio jako malo igran, verovatno zbog svoje specifičnosti – zavšava se na jedan apokaliptičan način. Pavlu Mariću, uglednom intelektualcu, čestitom, moralnom i plemenitom čoveku, supruga, prijatelji, ljudi koji se lažno predstavljaju kao njegovi srodnici, uz pomoć onih sa „vrha“, policije, advokata, novinara, otimaju sve. Diplomu, kuću, kapital, ženu…, praveći mu biografiju „državnog neprijatelja“ koji je opasan za svoju zemlju – ističe Marunović, dodajući da je tokom dva – tri meseca proba za predstavu često razmišljao zašto je Nušić baš na taj način završio svoj poslednji komad.

– Verovatno zato što je shvatio da se u suštini ne može ništa promeniti. Što bi rekao propovednik u Starom zavetu: „I nema ništa novo, Sunce izlazi na Istoku i zalazi na Zapadu“. Nušić je shvatio ljudsku prirodu, slabosti karaktera, i ogromnu moć manipulacije sistema nad čovekom. Onim pravim čovekom, čestitim, principijelnim i beskompromisnim u moralnim stavovima, koji se suprotstavlja njihovom kriminalu i javno govori o tome. Takav čovek je nepoželjan, mora se oterati iz svoje sredine na svaki način, i „Pokojnik“ je paradigma i možda suština transformacije Nušićevog dela od komedije ka drami. Bio je izuzetno talentovan i čestiti čovek, misionar, i on zaista pripada jednom evropskom krugu velikih dramatičara, poput Gogolja i Molijera, koji su se bavili društvenom temama svog vremena i satirom – smatra Marunović.

Nušić je 1907. Knjazu Nikoli pisao Elaborat za osnivanje Crnogorskog narodnog pozorišta na Cetinju, 1913. organizovao je pozorište u oslobođenom Skoplju i bio njegov upravnik, a 1921. svečani čin otvaranja Narodnog pozorišta u Sarajevu pripao je Nušiću, i on je kao upravnik vodio ovu kuću od 1925. do 1928. Sarajevsko pozorište obeležavalo je prošle godine stogodišnjicu postojanja, a Marunovićev sin, reditelj Danilo Marunović, režirao je predstavu u ovom nacionalnom teatru.

– Ne može se Nušić smestiti na prostor Srbije, Crne Gore ili ex Jugoslavije, jer je on univerzalni pisac, klasik koji se može igrati bilo gde u svetu. Sistemi su od njegovog vremena samo još uznapredovali, nije samo ta klika, kriminalno-politička, u službi manipulacije su sada svi, i crkva, i obični ljudi. I eto, Nušić nam iznova pokazuje da mi ovde trideset i kusur godina čekamo da dođe Godo, i idemo retrogradno, vraćamo se nazad u svim segmentima, ekonomskim, i etičkim, i etničkim. Svuda je erozija morala, i kad se društvo tako duhovno sroza do kraja, onda materijalno potpuno preuzima vlast nad čovekom, diktira našim životima i životima naše dece. Niko se više ne oduševljava nekim velikim pesnikom, već nekom populističkim užasom koji se javljaju u literaturi, u muzici, čitavom javnom prostoru. Sada vladaju prostota, vulgarnost, agresivnost, pseudo stvaralaštvo. Ono što bi trebalo da spaja ljude danas ih totalno razdvaja, pucamo po svim šavovima, živimo zaista u jednom apokaliptičnom vremenu koje nam ne daje nadu. Ja sam ipak optimista, verujem da pozorište kao sinteza svih umetnosti može da pomeri stvari, i kad bih u bilo kom trenutku osetio da je ta moja vera možda utopija, ne bih se više bavio ovim poslom, ne bih bio u pozorištu. Već četrdeset godina sam tu, i sve to vreme sam verovao i verujem da teatar ima tu moć – ističe Slobodan Marunović.

Sjajan lik Rine, žene Pavla Marića koja ga prva izdaje i od koje počinje pljačka svega što taj čovek jeste i što ima, ostvarila je Branka Otašević, prvakinja CNP.

– „Pokojnik“ je prvo delo legendarnog dramatičara u mojoj karijeri, srećna sam i čast mi je što je prvog Nušića koga igram režirao Egon Savin. Mislim, ako je savremeni čovek neko ko je sada Nušić, onda je to on. Rad sa Savinom je posebno iskustvo, divan je kao čovek, pre svega, a kao reditelj je pravi profesor, i ko radi s njim može da bude bogatiji – to je kao da ste pošli u neku duhovnu zlataru, kao da vam je neko ostvario sijaset snova, doneo ih vam u buketu i vi sad to nosite kući – kaže Branka Otašević.

– Nušićeva Rina je, nažalost, tako prisutna i živa danas, tako je puna energije i spremna je na sve. Prepoznajemo Rinu svuda oko nas – beskrupuloznu ženu, putenu, uvek željnu bogatstva koliko god da ga ima, moći i uspeha. Ona je neko koga u privatnom životu apsolutno ne volim, tu vrstu ljudi zapravo ne podnosim, i možda nikada neću umeti da je odbranim do kraja. Mogu da se mučim i da tražim neka opravdanja za nju, ali sam nemoćna naspram današnjice i takvih žena kao što je Rina. Ja sam privatno baš Pavle Marić, i nemoćna sam. Čovek zastane pred onim što nam se događa, pa onda, ili vas ljudi ne razumeju, ili su vam zatvorena sva vrata, ili izgledate kao da govorite nekim nemuštim jezikom, ili mlatite rukama i nogama. Ne znam kako da definišem stvarnost, i zato mi je lik Rine i pretežak, čini mi se kao da bih na sceni lakše mogla da branim lik nekog ubice, nego tako perfidnu, bezosećajnu, lukavu i gramzivu ženu u svakom smislu. Ali, i svi drugi likovi, osim Pavla Marića, u „Pokojniku“ su laž – i ta navodna familija koja se pojavljuje, i najbolji prijatelj koji mu opljačka naučni rad, i policija, i čitav sistem – ističe Branka Otašević, dodajući da se od vremena ove drame ništa nije promenilo, samo su lukavost i beskrupuloznost ljudi i sistema postali još agresivniji.

– Čestiti ljudi danas teško žive, bez obzira čime se bave i koliko dobro obavljaju svoje profesije. Ne znam, recimo, šta se događa u Crnoj Gori, da mi imamo hiljadu i jednu vladu ovde, i da nema boljitka, ja to ništa ne razumem. Ako danas moram „na karticu“ da živim ceo mesec, da taj iznos delim na rate, da plaćam na odloženo, i da kupujem deci pet čokolada, jer će sutra da poskupe više od pedeset centi, onda se pitam čime se ja bavim. To je ta nemoć naša današnja, i moja, i Pavlova, i svih normalnih ljudi koji veruju u dobro, u moral i u pravdu. Mi ćemo svi preživeti, svi ćemo imati nekakvu hranu, odeću, ali šta da radimo kad nam ove okolnosti „ubiju“ dušu, čemu da se nadamo? Kako da ja objasnim svojoj deci da treba da sanjare i da maštaju, jer odakle da stvore tu divnu maštu, od kojih vrednosti? Sve je oskrnavljeno, banalizovano, srljamo negde, možda nam se čak i ne sviđa to kuda idemo, ali je privlačno. U tom rasulu pozorište me najviše usrećuje, i umetnost uopšte, to je moje utočište, moja radost i spokoj, i tešim se time što svi čestiti ljudi danas slično žive. Mi smo i dalje srećni, i ispunjeni smo ljudi, jer ne želimo da budemo poput Rine i ostalih, samo imamo tu (ne)podnošljivu težinu egzistencijalnog opstanka – ističe Branka Otašević.

Egon Savin: U Podgorici, na ijekavici

– Najzad, posle dugo vremena Nušić sa “Pokojnikom” na crnogorskoj sceni. Mislim da ovo, najsloženije i najoštrije, njegovo delo nikada nije izvođeno u Crnoj Gori. U Podgorici, na ijekavici, ova satira o korupciji i kriminalizovanoj vlasti odjekuje još glasnije. Napravili smo istinitu i duhovitu predstavu. CNP je danas jedno od najboljih pozorišta na ovim prostorima sa izvanrednim glumačkim podmlatkom – kaže Egon Savin.

U autorskom timu predstave su i scenografkinja: Vesna Popović, kostimografkinja Jelena Stokuća, asistentkinja reditelja Radmila Božović, kao i Gordana Bulatović (asistentkinja kostimografkinje), Dubravka Drakić (scenski govor), Nela Otašević (izvršna producentkinja), i Gordana Smodlaka (organizatorka).

 

Bojan Dimitrjević: Marić kao pedeset hiljada ljudi koji svake godine odlaze iz Srbije

Prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta Bojan Dimitrijević, za lik Pavla Marića dobio je ovacije publike, a „Pokojnik“ je njegova prva premijera u CNP u Podgorici.

– Sa Egonom sam radio i Nušićevu „Pučinu“, a „Pokojnik“ je definitivno njegovo najkritičnije delo, veliki dramatičar tu je napravio savršen spoj dramskog i satiričnog, i stvorio jedno savremeno delo čak i za naše vreme.Ja sam Pavla Marića doživeo kao jednog od pedeset hiljada ljudi koji svake godine napuste Srbiju, on je simbolički taj čovek. A među tih pedeset hiljada su najbolji od nas, verujem da je velika većina iz sličnih razloga iz kojih je Pavle Marić oteran, otišla odavde. I to su ljudi koji su bili u pravu, čiji su stavovi bili istina, koji su na neki način oterani odavde, i koji su u ovakvom društvu kao što je naše bili nepoželjni. Umesto da budu uzori, jer svojim obrazovanjme i moralnim vrlinama to zaslužuju, oni su pretvoreni u žrtve koje su išikanirane, i morali su da odu odavde. Počupali su svoje korenje i otišli ko zna gde me bi li mogli da žive nornalno. To je očigledno tako bilo i pre sto godina, a sada je već metastaziralo i ono što živimo, a to je pedeset hiljada ljudi koji odlaze odavde. Milslim da kod nas više nema porodice koja nema nekog bližeg u inostranstvu. Fenomenalno je kako je Nušić uspeo da izdvoji suštinu svih mehanizama i ustrojstava kako funkcioniše sistem koji počiva na najgorim ljudima, najnemoralnijim i najneobrazovanijim, i kako je u svojoj apokaloptičnoj porucu predvideo šta će nam se događati – ističe Bojan Dimitrijević.