Ugledni američki sineasta Bob Rafelson boravi ovih dana u Beogradu, kao počasni gost 35. Festa. Beogradska publika pamti Rafelsona po njegovim ostvarenjima kao što su „Pet lakih komada“, „Poštar uvek zvoni dva puta“ ili „Krv i vino“, od pre nekoliko godina, u kojima je Rafelson ostvario plodonosnu saradnju sa Džekom Nikolsonom. Njemu će danas, 24. februara, u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biti uručen Zlatni pečat ove institucije za izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji. Tim povodom, Kinoteka je pripremila prigodan program Rafelsonovih filmova, među kojima ćemo, sem „Pet lakih komada“ i „Krvi i vina“ videti prvi put na velikom platnu i „Mesečeve planine“ iz 1990. godine.
Po dolasku u Beograd, Rafelson je prisustvovao prijemu u Skupštini grada, povodom početka 35. Festa. Na samom početku razgovora, gospodin Rafelson nam je rekao da više voli da postavlja pitanja nego da odgovara na njih.
– Volim da posećujem mesta na kojima nisam ranije bio. Putovao sam celog života, počev od četrnaeste godine i uvek sam birao mesta do kojih je teško doći. Bio sam sam sedam meseci u Amazonu, pešačio sam miljama kroz Afriku… U meni postoji ogromna znatiželja kako ljudi danas žive. Podrazumeva se da, kada ste filmski režiser, govorite samo o filmovima, i pretpostavljam da sam zbog toga i pozvan ovde. Ali ja želim da ovde upoznam ljude. I zato bih radije postavljao pitanja i gledao ljude oko sebe. Želim da saznam gde sam došao. Jer, kada dođete u neki grad, uglavnom ste u hotelskoj sobi ili ste u sali za projekcije, a oko vas je hiljadu ljudi sve vreme. Imao sam dobar predosećaj u vezi sa Beogradom, pre nego što sam sleteo.

Derbi pa Zlatni pečat

Pre večerašnje projekcije filma „Planina meseca“ (21.00), u okviru programa 35. Festa, Jugoslovenska kinoteka će dodeliti svoje najviše priznanje, ustanovljeno povodom veka filmske umetnosti, Zlatni pečat, kultnom američkom reditelju Bobu Rafelsonu, promoteru ovogodišnjeg beogradskog međunarodnog filmskog festivala. Nagradu će svečano uručiti direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović. Bob Rafelson otkrio je novinaru Danasa da će danas, zajedno sa Den Tanom, najpre pogledati fudbalski derbi: Partizan – Crvena zvezda.

Tim, povodom, Kinoteka podseća ko je sve dosad obradovan tim priznanjem. Nagrada je uručena Đuzepeu Desantiru, Piteru Baču, Jiržiju Mencelu, Emiru Kusturici, Liv Ulman, Teu Angelopulosu, Nikiti Mihalkovu, Juraju Jakubisku, Danijelu Olbrickom, Harviju Kajtelu, Volkeru Šlendorfu, Andreju Končalovskom, Tomislavu Pinteru, Janu Troelu, Kenu Raselu, Šarlu Aznavuru, Majidiju Majidiju, Alenu Rob Grijeu, Ani Karinoj, Vimu Vendersu i Luku Besonu. Zlatni pečat, još uvek, nije uručen Pedru Almadovaru i Bernardu Bertolučiju, a Vladimir Pogačić nagrađen je posthumno.

Šta ste želeli da saznate o našem gradu?
– Nikada ne znate šta zapravo želite da saznate i zato postavljate pitanja. Gledate oko sebe i pitate za ono što vas intrigira. Na primer, ja nisam spavao dva dana. Kada sam stigao u Beograd, popio sam sa ljudima sa Festivala dve čaše vina u znak dobrodošlice i naravno da su me one uspavale. Otišao sam u hotelsku sobu i odmah zaspao. Nakon pola sata, probudila me je buka. Nisam znao gde se nalazim niti šta se dešava oko mene. Odjednom, u sobi se upalilo svetlo, i nasred sobe stajao je muškarac u uniformi koji mi je pokazivao prstom da ćutim. To sam zapravo pomislio da mi govori, a ustvari mi je objašnjavao da će on biti tih i da ima neka posla. Nemam pojma šta je zapravo radio. Pretpostavljam da je došao da proveri erkondišn. Poslušao sam ga, okrenuo sam se i nastavio da spavam, a on je ugasio svetlo.
Da li je ovo Vaš prvi boravak u Beogradu?
– Da, nikada ranije nisam bio ovde. Pronašao sam pre nekoliko nedelja, među svojim stvarima, diplomu koja mi je stigla iz Beograda 1971. godine. Mislim da je to bila pohvala za film „Pet lakih komada“, koji je bio prikazan ovde još odavno. Iznenađen sam da ljudi u Srbiji poznaju moj rad i polaskan sam time, ali to je i normalno na Festivalu koji ima tako dugu tradiciju. Inače, na filmskim festivalima nema normalnih ljudi, kao što i sami znate. Ti ljudi samo gledaju filmove, a to znači da propuštaju mnogo toga u životu.
Prošlo je mnogo godina otkako ste snimili „Pet lakih komada“ i „Poštar uvek zvoni dva puta“. Kako gledate te filmove sa današnje distance?
– Snimio sam te filmove kako sam najbolje znao. Bio je to naporan posao za mene, jer sam ih i napisao i producirao i režirao, i za sve to vreme nisam spavao. A video sam ih samo jednom sa publikom i nikada više. Nikada! Jer gledao sam ih hiljadu puta pre nego što sam ih snimio, nakon toga i radeći na njima, a sve vreme sam ih otvorenih očiju sanjao. Kada mi neko priđe i priča o mojim filmovima, ponekad nemam pojma o čemu govori. Slušam priču o nečemu što sam radio pre dvadeset i više godina, a što su oni gledali pre par godina i što je svežije u njihovom sećanju. Normalno je da ih oni znaju bolje od mene. Ja smatram da sam radio najbolje što sam mogao u tom trenutku. Nijedan od tih filmova nije bolji od drugog, niti ja imam poseban osećaj prema nekom od tih filmova. Jednostavno sam ih uradio kako sam najbolje znao.
Da li danas snimate filmove?
– Ne. Imam dvoje dece, jedno od tri, drugo od sedam godina. Živimo u gradu na planini, i ne želim da snimam filmove. Samo želim da ponovo odrastam sa svojom decom.
Da li se slažete sa filmskim teoretičarima da je „Pet lakih komada“ bio film koji je preokrenuo stranicu istorije filma?
– Žao mi je, ali ne mislim tako. Ne znam na šta misle kada to kažu. Znam da je taj film promenio moj život, ali nisam siguran koliko je uticao na istoriju filma. To je krupna izjava, tako da ne znam šta da kažem.
Da li smatrate da je Vaš rad uticao na neke režisere u Americi?
– Vrlo malo pričam sa američkim filmskim režiserima. Nikad nisam zapravo pričao mnogo sa njima, sem sa režiserima filmova „Poslednja bioskopska predstava“ i „Goli u sedlu“, čiji sam producent bio. Ali tada, mi smo bili jedna mala filmska gerila. Putovao sam mnogo nakon toga, naročito po Evropi. Zahvaljujući festivalima bio sam u situaciji da upoznajem mnoge mlade režisere. Tada sam saznao da znaju za mene i da su moje filmove gledali na fakultetima ili na televiziji. I naravno, veoma mi je bilo drago što je moj rad na nekog uticao, a naročito ako su snimili dobre filmove. Takođe bi mi bilo drago kada bih saznao da je moj rad loše uticao na dobre režisere, odnosno dobro uticao na loše režisere (smeh). Ono što znam, jeste da su evropski režiseri više poštovali moj rad, nego režiseri u mojoj rodnoj zemlji. Ne znam zbog čega, ali znam da je tako.
Kakvo je Vaše mišljenje o savremenom američkom filmu?
– Ponekad se iznenadim kada se pojavi dobar film. Većina njih su katastrofalni. Ali mislim da je oduvek bilo tako. Mnogi danas doživljavaju sedamdesete godine kao revolucionarne u istoriji filma, kao „zlatno doba“ kinematografije. Ali i u to vreme bilo je deset do petnaest dobrih filmova, a ostali su svi ličili jedni na druge i nisu bili kvalitetni. Nemam osećaj da se dogodila ta revolucija. Mislim samo da je tokom sedamdesetih godina postojala jaka želja da se snime dobri filmovi, ali to ne znači da su bili snimani. Danas, režiseri nemaju čak ni želju da snime dobar film. Oni samo žele da zarade novac i da snime nešto što bi mogli da prodaju. I naravno, žele da naprave karijeru. Ponekad sam zaprepašćen kada vidim nečiji prvi film, koji izgleda kao amaterski snimak kamerom, a svi žele da odmah dobiju posao u Holivudu. Ja sam oduvek bežao od „mejnstrima“. U životu sam snimio zapravo samo jedan film za veliki studio i zato mi je sve to čudno. A danas gotovo da nema nezavisne produkcije u Americi, a maltene ni u Evropi. Ne sviđa mi se način na koji se kultura generalno menja – ni na globalnom planu, a kamoli na filmskom. Režiseri u Francuskoj i Italiji, na primer, ne misle da su uspeli, sve dok njihov film ne dospe na američko tržište, ili barem dok se ne pojavi neko iz Amerike ko bi video njihove filmove. A ja baš želim da naučim nešto o vašoj zemlji iz vaših filmova, a ne da oni liče na američke. Isto je i sa glumcima. Svi se trude da angažuju neku veliku filmsku ili televizijsku zvezdu za svoj film. Sve me to nervira, jer želim da vidim filmove o zemljama iz kojih dolaze.
Da li to znači da danas ne bi mogao da bude snimljen film poput „Pet lakih komada“?
– Mislim da bi danas mogao ponovo da bude snimljen takav film, ali on bi izgledao potpuno drugačije. Filmski svet koji mi poznajemo polako nestaje. Počela je era novog filma i od njega svet ima fenomenalnu korist. Filmove danas snimaju ljudi od kojih to nikada ne biste očekivali, kompjuterski mozgovi koji imaju potpuno drugačiju svest o filmu i potpuno drugačiji način izražavanja. A filmovi iz mog vremena, i oni od kojih sam učio, nešto su potpuno drugo i na neki način mi je drago zbog toga.
A ko su bili Vaši uzori?
– Moj omiljeni režiser je Kurosava. Naravno da sam učio i od Amerikanaca kao što je Džon Ford, ali više sam naučio od Evropljana, poput Felinija, Ingmara Bergmana, pa i od svojih savremenika kao što su Godar ili Trifo, ili od „ljutih“ Engleza iz pedesetih, poput Tonija Ričardsona, na primer. Imao sam odlične učitelje.
Svi znamo da je aktuelni guverner Kalifornije započeo karijeru zahvaljujući Vama, jer je u Vašem filmu odigrao svoju prvu značajnu ulogu…
– Ostao mi je dužan, taj prokleti kurvin sin!