Danas se filmovi više baziraju na marketingu nego na scenariju

Viktor Peres je učesnicima konferencije govorio i o tome kako se iskustva koja je stekao u radu na filmskim serijalima kao što su „Ratovi zvezda“ i „Hari Poter“ mogu primeniti na projektima sa znatno manjim budžetom. U razgovoru za Danas Viktor Peres govori o stanju u ovoj dinamičnoj industriji, ali i o svom viđenju umetnosti.

* Radili ste kao glumac, da li sveopšta komerzijalizacija filma i oblina upotreba specijalnih efekata šteti filmu kao umetnosti?

– Ne bih rekao, jednostavno se promenio način na koji se prave filmovi. U rađenju filmova sa efektima ima umetnosti. Međutim, promenilo se to da je forma postala mnogo važnija od sadržaja, to je nešto što generalno šteti pričanju priče. Nije reč samo o filmu, već i o knjigama ili umetnosti kao takvoj. Mislim da se pomalo gubi interes za samu umetnost u korist onoga što je vidljivo. Nije jedno važnije od drugog, već je reč o drugačijem stilu. Toga je na filmu uvek bilo, još od braće Limijer, koji su za ono vreme radili čudne stvari: vizuelno su prikazali putovanje na mesec. Danas je pred nama film kao žanr drugačiji, on odražava stvarnost koju živimo. Čini mi se da je današnje društvo mnogo sklonije hedonizmu, te ni film ne pokušava da natera gledaoce da mnogo razmišljaju već da gledaju. U pitanju je drugačija umetnost, kao kad pokušavate da napravite razliku između muzike i slikarstva. Nije jedna umetnost važnija od druge, niti se one međusobno isključuju. Kada je o efektima reč, treba imati u vidu motiv zbog čega se oni koriste. Danas se filmovi više baziraju na marketingu nego na scenariju, to, uslovno rečeno, s jedne strane jeste problem, dok s one druge, ekonomske strane nije.

* Da li je onda moguće pomiriti marketing i umetnost? Kako je tehnologija i sve njene mogućnosti promenila estetiku filma ili slike?

– To je dvosekli mač. S jedne strane, ekonomski gledano, industrija odlično evoluira, ali na ekspresivnom nivou biva sve svedenija. Mislim da te dve stvari mogu da idu ruku pod ruku. Kristofer Nolan je, recimo, reditelj koji uspeva da pomiri te dve stvari: može da napravi jake i izražajne slike sa autorskim pečatom. Činjenica je da film danas nije popularan kao pre dvadesetak ili tridesetak godina. Pre su ljudi odlazili u bioskop i gledali bukvalno sve, nekad su ljudi porodično odlazili u bioskop, a danas porodica u Americi na odlazak u bioskop potroši sedamdesetak dolara. Sećam se da je Tarantino rekao da su filmovi bili mnogo zanimljiviji kada su ulaznice koštale dva ili tri dolara. Budući da je danas sve mnogo skuplje i mnogo nepristupačnije, marketing je mnogo važniji. Mislim da ekonomija uopšte, ali i ekonomija u filmskoj industriji, izuzetno vodi računa o tome da gledaoci koji odlaze u bioskop idu da gledaju ono što već znaju, što neće izneveriti njihova očekivanja. Mislim da se pomalo izgubio efekat iznenađenja ili otkrivanja nečeg nepoznatog. Malo je čudno da idemo u bioskop i gledamo ono što očekujemo da vidimo, ali na drugačiji način.

* Da li su efekti izrodili novi i drugačiji način pričanja priče?

– Mislim da jesu. Vizuelni efekti su autorima omogućili da ispričaju neke priče koje pre nisu mogli. Način rada se menja, kao što je i digitalni film evoluirao iz analognog. Budući da se film u velikoj meri oslanja na tehnologiju, a ona se toliko brzo menja, onda se menja i stil. Ono što nedostaje jeste sveža krv, fale ljudi koji mogu da, služeći se novim tehnologijama, iznađu novi jezik bez potrebe da promene medij u kome rade. Recimo VR (Virtuelna stvarnost) nema veze sa filmom, pokušavati raditi film u VR nije film. Za mene je film platno na kome se prikazuju pokretne slike.

* Čini se da su mlađe generacije filmskih stvaralaca ponešto izgubile jer ne pamte analogni film, kako vidite budućnost filma u digitalnom dobu?

– U jednoj stvari sam radikalan. Mislim da dobra priča može da bude ispričana dobro i analogno i digitalno, sa ajfonom ili sa kamerom od 200.000 dolara. Najvažnija je dobra priča. Tako vam je i sa efektima. To je kao kad pokušavate da poredite gramofonske vinil ploče i CD. Zvuk na CD-u je mnogo čistiji. Ima onih koji će reći da to nije to, da se izgubila magija šumova. Mislim da nijedan film ne može da zavisi samo od jedne tehnike, kao kad za neku sliku kažete da je akvarel bolji od ulja. Reč je o potpuno različitim tehnikama. Treba biti otvoren i reći da je nešto bolje raditi u jednom nego u drugom mediju.