Danas su fotografije i priče važnije od pevanja

Danas su fotografije i priče važnije od pevanja, nažalost. Šteta je što danas mnogi prelepi mladi pevači nikada ne dobiju svoju priliku, svoj „poziv na bal“ kao u „Pepeljugi“ – kaže u razgovoru za Danas beloruski dramski sopran svetskog glasa Marija Guljegina uoči večerašnjeg gala koncerta u Operi i teatru Madlenianum kojim će sticajem pandemijskih okolnosti otvoriti 52. Beogradske muzičke svečanosti.

* Dolazite na BEMUS usred pandemije virusa korona, zbog koje većina velikih operskih kuća ne planira da otvori vrata pre septembra iduće godine. Kako se nosite sa ovom situacijom i šta ona znači za opersku umetnost i pevače?

– Ovo je užasan san koji niko nije mogao ni da zamisli! Za pevače, plesače, instrumentaliste – to je gubitak svega. Gubitak rada i usavršavanja u profesiji, radosti zbog komunikacije sa kolegama i javnošću, konačno, gubitak smisla života, ali preživljavajući… Sve je ovo zastrašujuće. Nikad nisam pevala u Srbiji i odlučila sam da rizikujem. Poštujući sva pravila, naravno.

* Kako ste osmisli koncert na BEMUS-u i koliko poznate opersku i muzičku scenu u Srbiji, osim što se u Metropolitenu pevali sa našim baritonom Željkom Lučićem?

– Dugo se pripremam. Ljudi širom sveta vole Verdija, Pučinija, Đordana. Taj program sam odlučila da pevam za prvi nastup ovde i zato što su to i moje omiljene arije i omiljene uloge. Željka Lučića upoznala sam u operi „Makbet“ na sceni Metropolitena. To je bio njegov prvi ugovor kao slobodnog umetnika.  Metropolitan je odmah prepoznao njegov talenat i pozvao ga da peva i u narednim sezonama. Sa njim sam tamo, a i u Beču, pevala i u „Nabuku“. On je sjajan i kao pevač i kao kolega.

* Koliko je izazov za pevača sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza da napravi veliku karijeru na Zapadu?

– Teško je svima. To ne zavisi od pasoša. Međutim, obrazovanje i škola nekadašnjeg SSSR-a bili su vrlo kvalitetni. Sve dugujem svom učitelju Jevgeniju Nikolajeviču Ivanovu. Sa njegovom suprugom Ljudmilom Iljiničnom otpevala sam svoj prvi samostalni koncert u Teatru Skala, a ona je jedina osoba koja me i dalje naziva „beba“, na ruskom detonjka.

* Kako doživljavate to što Vas smatraju „ruskim sopranom sa Verdijem u venama“?

– Pa, da, pre nego što je stigla do bala, Pepeljuga je mnogo radila, nije bila arogantna, bila je ljubazna prema ljudima… I uopšte „veoma je štetno ne doći na bal kad to zaista stvarno zaslužuješ“, kao što je rekao paž u starom sovjetskom filmu „Pepeljuga“. Sudbina je bila moja dobra vila koja mi je pružila priliku da pevam audiciju u Milanskoj skali, a ja sam pevala tako da sam odmah pozvana u mnoge produkcije. Moja prva produkcija u Skali bio je „Bal pod maskama“ sa Lućanom Pavarotijem, Renatom Brusonom, Fiorencom Kosoto i legendom ove operske kuće – maestrom Đan Anreom Gavazenijem. Tada sam u Skali otpevala 16 različitih produkcija sa više od 150 izvođenja i održala dva samostalna recitala. Skala je pozorište u kojem sam rođena kao pevačica i glumica, jer sam tamo 1989. produkciju „Toske“ radila sa genijalnim Pjerom Fađonijem. Što se tiče izjave da mi je Verdijeva muzika u krvi, to je najveći kompliment. Ljudi su puno govorili i pisali o tome, ali glavno je da ne postanemo arogantni i da posle svakog izvođenja nastavimo da učimo.

* Zbog čega operske pevačice, posebno soprani imaju potrebu da se opredeljuju između Verdija i Pučinija?

– To svakako nije u redu. Morate sve da pevate i neće biti problema.

* Koliko Vam je važan kontakt sa publikom, u maju ste organizovali direktan kontakt sa obožavaocima preko interneta?

– Veoma važan! Mnogi su mi postali pravi prijatelji. Čekaju da prođe  pandemija kako bi se vratili na predstave i koncerte. Prošle godine sam priredila iznenađenje za rođendansku proslavu sa mnogim mojim prijateljima obožavaocima koji su došli u Italiju da me iznenade. To je sjajno!

* Šta je Vaš savet za dugu i uspešnu međunarodnu opersku karijeru?

– Strpljenje, rad, mozak i sposobnost odbijanja kada direktori nude uloge koje ne odgovaraju glasu, a naprotiv može mu naštetiti.

* Posle Beograda, tokom decembra imate zakazan koncert u Sofiji, zatim u januaru u Amsterdamu premijeru „Jenufe“, a u februaru samostalni koncert u Moskvi. Možete li reći nešto više o tome?

– Učim ulogu Kostelničke. Opera „Jenufa“ me je prijatno iznenadila. U prošlosti sam uvek odbijala da pevam repertoar koji nije italijanski. Glas nije koncertni klavir na kome možete da svirate sve, a zatim ga podesite. Ima tu mnogo posla – prvi put pevam na češkom, prvi put Janaček. Pre godinu dana prvi put sam otpevala Vagnerovog „Parsifala“, u celoj mojoj karijeri postojale su samo četiri produkcije „Pikove dame“ – Skala, Met, Beč, San Francisko zbog čega jako žalim – to je sjajna muzika. Ali za pevačicu koja nije Italijanka nema veće  nagrade i priznanja nego da peva gotovo isključivo italijanski repertoar i to ne bilo gde, već u najvećim hramovima opere u Italiji – Skali, Firenci, Rimu, Đenovi i naravno Arena u Veroni. U Sofiji će biti zanimljiv koncert sa vrsnim kolegama – „Opera d’amore“, a u Moskvi solo recital na kojem ću morati da pokažem nešto novo, da izvedem neki novi repertoar. Tamo sam pevala mnogo koncerata. Sjajno je što imam vremena za život kod kuće sa porodicom i mogu ozbiljno da se pripremam, naučim nove stvari, ali šteta što su mnoga pozorišta zatvorena. Ovaj virus je užasan! Morate biti vrlo oprezni da se ne zarazite, i što je najvažnije, da ne zarazite druge.

Drugi dom

– Živim u šumarcima Luksemburga. Između šuma i polja. Luksemburg je postao moj dom. Drago mi je što sam imala priliku da se vratim u Belorusiju neposredno pre izbijanja pandemije velikim solističkim koncertom u februaru, posle skoro 30 godina – kaže Marija Guljegina. Rođena je u Odesi, a dve godine posle debija u Državnoj operi u Minsku 1985. započela je međunarodnu karijeru – jednu od najvećih u dramskom fahu pevajući u Verdijevim operama. Pored titule „kraljice opere“, Guljegina je Uneskov ambasador dobre volje i član počasnog odbora Međunarodnog paraolimpijskog komiteta. Na večerašnjem gala koncertu pratiće je Orkestar Madlenianuma sa dirigentom Dejanom Savićem.