„Danas zvijezde više neće da se slikaju“

Pucaj dušo, ja sam tu da na sva tvoja pitanja odgovaram – kaže na početku telefonskog razgovora za Danas Jadran Lazić, svetski fotograf koji je svojim aparatom ovekovečio najveće filmske i pevačke svetske zvezde druge polovine 20 veka.

Njegova izložba i luksuzna monografija na 900 strana povodom 50 godina rada u galeriji „Arte“ na Andrićevom vencu otkrivaju ne samo portrete poznatih, poput Šarlote Rempling, Marlona Branda, Elizabete Tejlor, Grejs Džons, Dejvida Bouvija, Šona Pena, Roberta de Nira, Džodi Foster, Džilijen Anderson i mnogih drugih imena svetskog džet seta nego i priče i susrete s njima kroz koje se da sagledati razvoj mas medija.

Kako Lazić objašnjava, on poznate nije hvatao samo objektivom, nego i “splitskim šarmom i dišpetom” . Smatra da je u odnosu između fotografa i modela ključna „kemija“, potvrđuje za Danas da je najveći honorar dobio za fotografiju sahrane Leonida Brežnjeva ali da su njemu lično pored svih ekskluziva najdraži snimci koje je napravio kao klinac kada je dobio propusnicu da snima svoj omiljeni klub „Hajduk“.

Šarlota Repling mu je otvorila vrata Sipa Pressa u Parizu gde je zablistao uspevši da svojom kamerom za nekoliko godina napravi nisku slavnih „trofeja“ i da već 1980. godine u domovini objavi luksuznu monografiju „Ja paparazzo“. Posle Pariza se vratio na neko vreme u Jugoslaviju odakle je i počeo profesionalnu karijeru u “Vjesniku”, a nedugo zatim odlazi u Ameriku gde i danas živi.

– Najvažnija je kemija kao između momka i djevojke, tako i između fotografa i modela – objašnjava Lazić za Danas, odgovarajući na pitanje šta je najbitnije u komunikaciji između fotografa i portretisanog.

– Ja se obično pre snimanja nađem sa zvijezdom koju ću snimiti. Doduše, tako nije bilo u Parizu. Tamo je bio drugi sistem, drugi pristup. Bio je direktan kontakt i direktno šarmiranje. Kada sam počeo da se nalazim sa zvijezdama pre snimanja obično bi to bilo na ručku ili piću, gde se malo upoznamo pričamo i kad dođe snimanje bude spontano kao da se već znamo, sve je mnogo opuštenije. – priča naš sagovornik, dodajući da o značaju “kemije” govore i slike.

– Ako je kemija dobra, fotke su super, ako kemija nije dobra onda je to odrađivanje posla-

Od težih pristupa poznatima izdvaja realizaciju reportaže sa Šenon Doerti.

– Morao sam platit’ 20. 000 dolara ( iznajmljivanje luksuzne kuće, visažista, stilista… prim A.Ć) za taj dan snimanja ali kad smo se upoznali sve se preokrenulo, ona je bila toliko draga. Džilijan Anderson je bila dosta komplicirana. U to vreme se već počelo plaćat’ – skreće pažnju Lazić.

On podseća da su se trendovi u njegovoj branši vremenom menjali, kao i da je on uspevao da im se prilagodi.

Dok je u Parizu slavne umeo da ubedi da je bolje da njemu ispoziraju i da ih “fino slika” nego da ih brojni fotografi vijaju po gradu i ne daju mira, početkom devedesetih kada je već bio Americi počela su da se uspostavljaju nova pravila igre.

– Eduardo, vlasnik magazina „Hola“, engleskoga Hello-a nije mogao dobijat zvijezde, koje se nisu htjele više slikat, a pošto je on imao puno para plaćao je velike cifre glumcima da poziraju za njegov list. To su drugi glumci čuli i kad sam ih htio snimiti pitali bi me “Koliko?” “Šta koliko?, uzvratio bih. “Pa, koliko plaćaš?”, pojasnili bi oni meni. “Ne plaćam ništa”, kažem, a oni, da onda ni oni neće da se slikaju i da gube svoje vreme za ništa. E, onda sam da ne bih plaćao zvijezde do čijih mi je slika stalo, kao što su bili Miki Rurk, kao što je bila Džilijan Anderson… našao riješenje. Pozovem ih na putovanje na Tahiti, sedam dana besplatan boravak. Ja sam plaćao avionske karte, a boravak mi je bio jako skup ali sam bio prijatelj sa sinom predsednika Francuske Polinezije i dobio bih hotel koji sam želio. Samo sam morao, kad se objave slike da napišem gde je snimljeno. Njima je to bila besplatna reklama, a oni bi meni davali te “overwater” bungalove koji su koštali po 1.500 do 2.000 dolara na dan. – priseća se Lazić.

Upitan, kako su pojedine zvezde reagovale na njegov objektiv, recimo Dejvid Bouvi , Lazić kratko ocenjuje da je on, iako nije voleo da se slika bio simpatičan.

– Bio je već velika zvijezda kada sam ga snimio. Nije hteo da se slika, izlazio je na stražnji izlaz iz hotela, ali sam uspeo da ga uhvatim i šarmiram. Prihvatio je da ga fotografišem, ispozirao mi i posle sam ga snimio još jednom na prepad. Bilo je prepad ali bilo je i poziranje. Na pitanje da li se neka zvezda na njega nekad naljutila odgovara odrično, dodajući:

– Oni su svi kao neće da se slikaju, beže od tebe, ali ti uvijek ostave prostora da ih snimiš. – kaže Lazić.

Džodi Foster mu je ostala u posebnom lepom sećanju. Snimio ju je dok je još bila devojčica u Parizu kad je imala 15 godina.

– Njoj je sve to bila igra, mi smo se družili godinu dana. – priča Lazić, dodajući da bi ipak izdvojio druženje s Lari Hegmanom, Džej Arom iz “Dalasa”

– S njim sam stvarno bio dobar prijatelj, kao i sa Žan Klod Van Damom… Sa Džoni Depom je bilo predivno na snimanju filma Emira Kusturice “Arizona Dream”. On je bio sjajan, neposredan, jednostavan – priseća se Lazić.

Upitan kako je nekad bilo doći do slavnih u poređenju sa aktuelnim trenutkom naš sagovornik konstatuje da se sada zbog društvenih mreža sve preokrenulo.

– Danas zvijezde više neće da se slikaju. Taj magazinski biznis je gotov. Ja sam slikao za svijtske magazine kojih više nema. Većina ih je propala, a ovo što je ostalo, to su jako mali tiraži, nemaju para, uzimaju slike sa Instagrama zvijezda, a one više neće da se slikaju jer nemaju interes. Ranije su htele jer je to bio način da komuniciraju sa svojim obožavateljima, a sad kad imaju Instagram i milione pratitelja nemaju više razloga za tim. Recimo, Kim Kardašijan ima70 miliona pratitelja. Pratitelji na Instagramu su, u stvari, njihovi čitatelji. – zaključuje Jadran Lazić.

Moj tata, mađioničar

Lazić objašnjava da mu je ljubav prema fotografiji usadio njegov pokojni otac čiji je hobi bila fotografija.

– On je putovao po svetu na školskom brodu “Galeb”. Kad bi se vratio, u kupatilu u stanu bi napravio mračnu komoru i tu bi razvijao filmove i fotografije . Ja sam bio mali. Imao sam možda šest – sedam godina i on bi me pustio da uđem s njim da vidim šta radi. Meni je to sve delovalo kao čudo neviđeno. Kad moj otac stavi beli papir u vodu, a iz njega izlazi slika. Mislio sam da je moj tata mađioničar – kaže Jadran Lazić.

Njegova izložba fotografija u Galeriji Arte biće dostupna publici do 2. oktobra.