Dani dobrog duha, satire i muzike

O njegovom značaju, ovekovečenom i u rubrici „Čuveni Kosjerci“ na zvaničnom sajtu opštine, svedoči i više od stotinu učesnika višednevnih programa, desetine volontera i nekoliko stotina aktivnih pratilaca, među kojima puno prijatelja i kolega koji su podno Maljena i Povlena došli da Peri i Kosjeriću iskažu poštovanje i još jednom podsete Srbiju na deo onoga što je uspeo da uradi.

„Hvaljen i kažnjavan. Za ista dela, za koja je nagrađivan – privođen je i podizane su krivične optužnice, isključivo zbog ‘vređanja imena i dela predsednika države’, u periodu pre i za vreme režima Slobodana Miloševića“, navodi se u tom tekstu koji je nadahnuto prve večeri ovogodišnjih prvih Dana pročitao beogradski glumac Milan Milosavljević.

Kosjerić I Lazići

Zavičaj je, nema sumnje, ishodište Lazićevog raskošnog talenta i duha, uverena je pesnikinja Milunika Mitrović. A i ostali Kosjerci, baš kao i gosti koji se neretko dive oštroumnosti i duhovitosti domaćina. Predanje kaže da potiču iz Hercegovine i Crne Gore, odakle se iz cetinjskog sela Kosijera u XVIII veku doselio Antonije Kosijer sa tri sina. Nazvano po alatki za krčenje guste trave, pleme Kosijera, kako navodi portal slobodnahercegovina.com, prvi put se pominje 1435. u kotorskim beležnicama.

„Antonije se sa sinovima najprije nastanio u stranama planine Drmanovine. Cijeli vijek kasnije, Antonijev potomak po sinu Radoju, Antonije Radojević, sagradiće han (odmorište) i trgovačke radnje u dolini pokraj reke. Ugledavši se na njega, braća i rođaci se spustiše iz planine i naseliše kraj vode. Tako je zasnovana prva varoš, koju potomci starog Antonija nazvaše Kosjerić, u spomen na staro selo Kosijer iz koga potekoše. LJetopis bilježi da je to bila 1854. godina.“

Han, ispred kojeg su spomenici Antoniju Kosijeru i knezu Aleksi Popoviću, komandantu Užičke nahije u Prvom srpskom ustanku, očuvan je i danas. Tu je smešten KUD, a aktivan društveni život je nekoliko stotina metara niže, između ulica Olge Grbić i obala Skrapeža, male reke koja ume da nanese velike i opasne vode. Poreklo ovom čudnom nazivu teško je utvrditi, neki ga vezuju za bežaniju pod Turcima, dok po drugim izvorima i ovdašnja reka, kao i istoimeno selo u istočnoj Srbiji, vuku poreklo od preslovenskih stanovnika. Najlogičnije objašnjenje kaže da je rečica dobila ime Skrpež, zbog brojih planinskih voda koje je „skrpiše“, pa onda zbog lakšeg (?) izgovora posta Skrapež.

Bilo kako bilo, u nekoliko stotina kvadrata, na otvorenom i zatvorenom, u Domu kulture, tik pored njega u Brezinom sokaku, kao i na glavnom raskršću ulica Olge Grbić i Karađorđeve održani su Dani Petra Lazića. Sa izletom do crkve brvnare u Sečoj Reci i zavičajne kuće Lazića u Godljevu (još jedno čudno ime).

Višednevni festival

Ideja za višednevni festival potekla je, kao i većina stvari vezanih za rad Petra Lazića – od njega. Za života je, kaže njegov prijatelj Nebojša Erić, duša Dana, Petar smislio da organizuju letnji rok festival, stariji da se razmrdaju i prisete mladosti, a mladi, kojih je sve manje u Kosjeriću, privuku makar preko leta u rodni grad. No, život je promenio planove, a nekoliko meseci posle Petrove smrti, njegovi drugari iz Udruženja građana Vodnjika i prijatelji sa kojima se okupljao u kafiću Breza Republika rešili su da se ta zamisao i ostvari, s tim što će biti nazvana po Petru Laziću, a sem muzike biće posvećena i njegovom bogatom stvaralačkom delu.

Pripreme su trajale od februara do avgusta, kaže Erić zvanično, ne pominjući sopstveni doprinos. A koliki je svedoči u neformalnom razgovoru izrečen podatak – u četvrtak, 19. avgusta, on lično je sa svog telefona obavio 178 razgovora vezanih za Dane. A nije jedini, pošto su ideju i realizaciju festivala podržali Turistička organizacija, Opština, Narodna biblioteka „Sreten Marić“, Dom kulture, brojni sponzori, mali i veliki, i dabome, Breza Republika.

Najveći problem organizatorima, kao i čitavom kraju, zadavala je kišna opsada, koja je uticala i na posećenost. No, za ovaj gradić i za prvi put – i organizatori, kao i Lazićeva supruga Sofija Jovanović i sin Milojko, pa Erić, Milunika Mitrović i drugi – sasvim su zadovoljni. Zadovoljan je bio i najstariji živi Lazić, Petrov stric Miloš, koji je, iako dobro zagazio u desetu deceniju, bio pravi domaćin gostima. Možda je, pre njegovog slova, dobro reći i porodični adet kojem su se čudili svi Petrovi prijatelji: već generacijama svi sinovi dobijaju imena Petar i Milojko, bukvalno po redu kako se rađaju, pa su tako Petrov otac, brat i mlađi sin Milojko, a stric, bratanac i stariji sin – Petar, deo varoškog ili erskog duha, nema šta.

Tajna koju je jedan od retkih živih Lazića koji ne nosi jedno od ta dva imena, Miloš, podelio u petak sa gostima kaže da je tromesečni Petar krajem 1960. dobio zapaljenje mozga: „Pod hitno ga prenesu u Beograd i posle dva meseca ga potpuno izleče i vrate kući. Bio je živahan, često je ovde dolazio kod dede Miloja, učio je dobro školu.“ Lazići u Godljevu imaju pet kuća, ali samo jedna ‘živi’, Milošev sin sa porodicom, ostale su prazne, svi su otišli. „I ne samo iz naših kuća, selo odumire“, kaže Miloš Lazić.

Za četiri dana kroz Kosjerić su prošli aforističari, novinari, pisci, izdavači, snimatelji, muzičari, glumci, etnolozi, svi sa kojima je Petar Lazić radio novine, knjige, radio-emisije, pre svega „Indeksovo radio pozorište“. U subotu je na glavnoj raskrsnici napravljen i rimejk prezentacije dvojezične monografije „Šljiva, bre“, koja je 2007, kako je naglasio izdavač, tadašnji direktor „Službenog glasnika“ Branko Gligorić, te godine bilo daleko najbolje izdanje na Sajmu knjiga, a nije postala izdavački poduhvat godine pošto je „Glasnik“ već bio izdavač godine. No, promocija je tada bila neuobičajena, opet jedna Petrova ideja, sa pečenjem rakije unutar Sajma.

Spomen-kuća Lazića za dane

U Kosjeriću u subotu nije bilo pečenja rakije, ali bio je tu kazan, a bilo je i rakija, uz pesmu i svirku Lazićeve drugarice Bilje Krstić i Bistrika. Za četiri večeri svoje i tuđe note u spomen na Petra Lazića svirali su još i pevali LJuba Ninković, Teorija zavere, The Bonecarver, Neša Zlatanović, Magla, Fall of Youth, Point blank, Ulični psi, Baobab i Dead man’s bells. Spoj iskustva i mladosti, baš kako su Petar&prijatelji zamislili.

Govorili su i LJuba Stojadinović, Dragomir Antonić, Zoran Nikolić Zozon, Saša Kovačević, Aleksandar Vasić, Saška Popov, Nataša Bogović, autorka izložbe „Petar Lazić – život i delo“ Marija Starčević… Nisu svi koji su zvani mogli da stanu, a i ne treba u jedne Dane; tu su godine koje dolaze.

U Dane je savršeno uklopljena i prezentacija novog broja časopisa Razotkrivanje, posvećenog Godljevu, Godljevcima i Petru Laziću, koji uređuje Snežana Joksimović iz TO, inače jedna od motornih snaga Dana.

„Prvi Dani Petra Lazića za Kosjerić su lep festival kulture, nadamo se utemeljen za buduće vreme. Možda je bilo nedostataka u organizaciji, prvi put je obično tako, ali uspelo je zahvaljujući, pre svega, entuzijastima“, kaže ona.

Ideje za narednu godinu već se roje, naša sagovornica kaže da bi rodna kuća Lazića mogla postati spomen-kuća u kojoj će se ubuduće održavati deo Dana.

Uz mural Milana Deroksa na Domu kulture, Petar Lazić će možda već 2019. dobiti i bistu, ali mnogo važnije je da se duh koji je prožeo ovogodišnje Dane razbukta, svestrano kakav je bio i ovaj sam znameniti Kosjerac. Tome će umnogome doprineti „Petrucave iskrice“, deca koja se takmiče za najbolji dečiji aforizam, na konkursu koji bi ubuduće trebalo da bude mnogo širi od Kosjerića. Uostalom, kako zapisa prijatelj Mirko Mlakar na Fejsbuk strani Dani Petra Lazića: „Stvaralačka topla gromada Petra Lazića zaslužila je Dane posvećene njemu (ako se već ne mogu organizirati Mjeseci ili Godine).“

Odumiranje zavičaja

Kao što odumiru Ražana, Godljevo, Kaona, Seča Reka i ostala sela u kraju, odumire i sam Kosjerić. Zvanično ima nešto više od 4.000 stanovnika, ali svako živi u varoši će vam reći da tu živi tek 1.500, uvrh glave 2.000 ljudi. Nije ni čudo što beže, dobro radi samo cementara „Titan“, ali u njoj ima posla za 300 ljudi; ostatak „privredne baze“ čine apoteke – tri ih je na glavnoj raskrsnici, Mlekara, pekare, kladionice, kafići, gotovo manufakturna sitna proizvodnja odeće i obuće i nešto bogatije – rakije, uglavnom, od šljiva. Opština ima desetak hiljada stanovnika, a malina, kupina i šljiva su glavne kulture. Seoska domaćinstva, raštrkana po okolnim planinama i brdima, imaju plastenike za sopstvene potrebe, a tako i stoku gaje, svinju, dve za posek, nešto koka, poneko ima kravu, pokoju ovcu ili kozu… I sem pčela, to je sve. Veći deo roda ove godine odnela je kiša, krompir i luk vade truo iz zemlje, malinu je obrao grad, pšenica nepožnjevena polegla je po njivama, a livade zarasle, pošto kosači zbog višemesečne kiše ne mogu da uđu u njih. Preteklo je nešto šljiva, ali ne svuda. Ne pomaže ovde lepota božja, nadaleko čuvena taorska vrela, Maljen (Divčibare), Povlen, Subjel, Crnokosa… Ovdašnji ljudi beže, što na privremeni i povremeni rad u inostranstvo, najviše Švajcarsku, što u gradove na školovanje i potom život.

Nagrađeni dečiji aforizmi – stariji uzrast

1. Ne žuri da porasteš! Što si zreliji, brže truliš. (Milica Krsmanović, 8/1)

2. Stari ljudi su pepeo, ali ne zaboravite, nekad su bili vatra. (Milica Petronijević, 8/3)

3. Biti ili ne biti? Pitanje je koga. (Vanja Mitrović, 5. Seča Reka)