Dani Zorana Radmilovića: Do katarze sa „Dok nas smrt ne rastavi“

Uz njega, na sceni su još Anita Mančić, Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović. Koristio je diskretan pistup i pustio da spontano teče ova pitka priča gorkog ukusa. Ova snažna drama, suočavanje sa razrušenim iluzijama, neminovnost prihvatanja teskoba življenja i patnji koje život može da servira naišla je na izuzetan prijem kod zaječarske publike. Tome je sigurno doprinela i istinita i prava emocija koja je isijavala sa scene koju publika voli i ceni. Najjača, po oceni stručnog žirija isijavala je iz Jasne Đuričić kojoj je pripao Zoranov brk.

-Osetili smo tokom igranja da se publici predstava dopala, da je Zaječar sa nama. Ovakav odaziv imamo svuda, bilo u kojoj sredini gde god da igramo. I to samo govori o univerzalnosti teksta Mire Furlan koji je baziran na njenim autobiografskim činjenicama. Bez obzira što publika mnogo plače na ovoj predstavi, i mi plačemo i publika plače, ja sam nekako, od prvog dana, od prve probe na ovom tekstu i kada smo napravili predstavu, uverena da ova predstava slavi i život. U pozorištu je danas veoma malo katarze, to je ono što gledajući pozorište zapažam unazad nekih pet godina, ova predstava to sigurno ima. I to je nekakav osnovni postulat pozorišta da ima katarzu. Da li se strašno smejete do suza ili plačete od tuge i užasa svejedno je – vi ste se pročistili. – zaključuje Jasna Đuričić.

Iako je ranije dobila nagradu Zoran Radmilović na Sterijinom pozorju, ovo joj je prvi Zoranov brk.

-Moram da priznam da nisam često bila u Zaječaru na festivalu. Mnogo mi je drago, sve što je u vezi sa Zoranom i baš sam ponosna. Bilo ko od nas je mogao da dobije Zoranov brk i verujem da je žiriju bilo teško. Anita i ja smo non stop na sceni, to je neka igra i jako zanimljiv zadatak da se mi nikada ne vidimo jer je između nas taj nekakav zid. Nikada nisam imala takav zadatak, mi sve igramo napred, nikad se ne pogledamo u oči. To je sigurno i njen brk. – kazala je posle predstave Jasna Đuričić

Krojcerovom sonatom nastavljen je 2. Festival malih pozorišnih formi. Glumac i profesor na Akademiji dramskih umetnosti Univerziteta u Tuzli, Vlado Kerošević je ubedljiv tumačeći ubicu, uglednog člana društva, koji u kupeu voza slučajnim saputnicima priča svoju priču dok luta svetom nakon zatvorske kazne. Po motivima L.N.Tolstoja tekst je adaptirala Nensi Haris, a režirao Nebojša Bradić.Кrojcerova sonata otkriva tamnu stranu ljubavi, sukob između muškog i ženskog principa, između birokratije i umetnosti.

-Svaki put kada odigram ovu predstavu osećam se plemenitijim. Кroz ispovest čoveka koji putuje vozom i stalno ima potrebu da svoju tegobu, nesreću i zločin ispriča drugima, očistim se od ovih naslaga društva u kome živim. – rekao je Vlado Кerošević, pojašnjavajući da je ovo monodrama u klasičnom smislu te reči, i da kao takva uvek pronađe put do srca publike, a što je primetio da se dogodilo večeras u Zaječaru.

U čast Zorana Radmilovića u galeriji Istorijskog arhiva Timočke Krajine Zaječar sutra u podne biće otvorena izložba slika Miloša Šobajića. Na glavnom festivalskom programu je predstava Sjećaš li se Doli Bel Kamernog teatra 55 iz Sarajeva u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, a na Festivalu malih formi Lov na Srne koju autorski potpisuje Srna Lango.