„Izdavači protiv poezije vode rat niskog intenziteta“: Intervju dobitnice NIN-ove nagrade pred Sajam knjiga za Danas

Poezija, književnost, umetnost, filozofija, religija, nauka… jesu sveprisutna zemaljska sila; sve odatle proističe što se tiče sveta ljudi, a da toga najčešće ni najmanje nisu svesni što ne umanjuje značaj i vrednost i neophodnost te sile; čak da nikad ne pročitaju nijednu pesmu, nijednu knjigu, ne znaju ni za jedno učenje ili važno otkriće ili moralni postulat, oni žive u tome, možda na otpadu sve te dostupne snage/lepote/uzvišenosti/saznanja… – kaže pesnikinja Danica Vukićević za Danas, povodom njene nove knjige Unutrašnje more u izdanju Nojzaca.

Kad sam počinjala da je pišem nisam znala u šta se upuštam. Na moju veliku radost – odgovara na pitanje da li postoji neko „uputstvo“ za čitanje ove knjige – da li je ona svojevrsna zbirka „uvida pored puta“, iz kojih se citati biraju i čitaju po potrebi, zbirka mini eseja ili poetskih zapisa koje povezuje nit unapred osmišljene strukture ili čak, kako su to videli neki, jedan gotovo roman.

Neki od tih uvida govore o razlici između muškog i ženskog pisanja, ali i tretmana muškog i ženskog stvaralaštva, odnosa drugih, ali i samih autorki prema sopstvenom stvaralaštvu. Šta posle svih tih iskustava kažete nekome, neretko i samim svojim koleginicama, spisateljicama i pesnikinjama, ko tvrdi da te podele u umetnosti zapravo nema i ne treba da bude?

– Ima nekoliko stereotipnih, spremnih u rukavu odgovora na ovo pitanje kojih smo se naslušali. Slično pitanju takođe preterano uopštenom, spomenarskom, kakvu (koju) muziku slušate? Samo dobru, reći će vam frazu na frazu. Smislila sam projekat, pitaću spisateljice/pesnikinje, moje drugarice, kako pišete? Bukvalno, kako: za stolom, na kolenima, u kojoj prostoriji, s kolikom snagom ometanja, u tišini, danju, noću..? I zaista me to veoma zanima; apsolutno se razlikuju žensko i muško pisanje, naša iskustva se razlikuju, startna pozicija, samoodređenje, ciljevi…

Poezija, pesništvo, u ovoj sredini među najširom publikom uglavnom je ono epsko, herojsko, nacionalno, pa tako još uvek imamo i slavimo bardove. Ona druga i drugačija, koja zapravo oduvek postoji i među pesnicima i pesnikinjama, ona koja je zasnovana na „samoironiji“ i „samoparodiji“, kako kažete za sopstveni pesnički opus, nešto je što izgleda nije tako blisko publici?

– Izdavači protiv poezije vode rat niskog intenziteta, s najtupljim izgovorom, koji se upravo od njih najmanje očekuje, to se ne čita, to se ne prodaje… Kako možeš da prodaješ ono čega nema, jer pesničkih knjiga nema u knjižarama. Zabranjeno. Kao s muzikom: otkud predrasuda da ljudi to ne vole, tzv. klasičnu muziku; pa i biljke vole muziku… Svedočila sam fantastičnim primerima čudesne recepcije poezije: kad je Dragica Stojanović čitala svoje pesme slušateljke/slušatelji su jecali. U KCB letos bilo je predstavljanje antologije srpske ženske poezije na španskom/srpskom, pesnikinje su čitale svoju poeziju, bilo je neverovatno uzbudljivo; i još nedavnije, Radmila Lazić je u Narodnoj biblioteci čitala svoju poeziju, bio je to pravi provod! Mnoge moje prijateljice i drugarice su pesnikinje i spisateljice i teoretičarke, zanimljive, duhovite, darovite, ali gde možete da ih čujete/vidite/kupite (recimo, Nadeždu Purić Jovanović, ona je pesnikinja, romansijerka, teoretičarka, kritičarka…) Mira Stefanović je bavljenje poezijom poredila s opančarskim zanatom…

A bardovi, šta su oni naspram bartkinja?

Zašto je poezija meta amatera i da li je slabo ko čita jer je, kako je to, nažalost u sasvim drugom ključu, rekao pesnik, svi pišu?

– Danas mi je prijateljica komentarisala razgovor radijske voditeljke i slavnog glumca – ona mu je podilazila a on je to prihvatao, bez otpora… (u emisiji iz kulture). To je zato što je ona neznalica, a njemu je svejedno… Svi smo u ovome, što je više neobrazovanosti i neznanja i ravnodušnosti i straha biće više neobrazovanosti i neznanja i ravnodušnosti i straha…

Ili je u pitanju veština koja se zaboravlja i ne neguje? Jezik koji se zanemaruje jer se književnost naprosto više ne čita? Koliko je vaš posao lektora nešto što čini da premanantno brusite jezičku veštinu? Ima u tom smislu još jedna lepa rečenica, misao u vašoj knjizi, „Pravopis – pored mene, u boji krvi i zlata“. Zanemarene vrednosti, pravila, neznanje, svi drže da su stručnjaci za jezik kojim govore?

– Jezik kojim govore (maternji?) je onaj pod b, srpski pod b; stran i tuđ, porozan. Jezik i misli, povezani su, a osećanja, idu za njima… Pa ako je to sve sivo i prazno i šturo, takva će biti i slika sveta. Medijski jezik (TV, radio…) melanholično komičan…

Još jedan uvid vrlo je interesantan i naizgled u suprtnosti sa uvreženim – kažete (pišete) dobra književnost opstaće sakrivanjem, a ne – „promocijom“, „predstavljenjem“, „reklamom“?

– Parafraziraću Čudića: Zašto bi neko želeo da bude stalno prisutan u medijima?

Kažete za sebe i „feministkinja vernica“ i kao takva odbačena i od jednih i od drugih. Zašto se i da li se u ovom društvu – svetu te vrednosti međusobno isključuju? Ili da ponovimo vaše pitanje – može li se biti avangardan i religiozan, istovremeno?

– Moj odgovor je potvrdan! Ne može se biti odbačen od onih koji te nisu ni prihvatili; ta dva sveta naizgled ne mogu biti udaljenija, s najradosnijom lakoćom ih spajam, na svoju ruku i odgovornost.

Ima u vašoj knjizi i jedno, za neke blasfemično (ironično?), rešenje-predlog da zbog porasta odlaska u tamošnje manastire, Kosovo i Metohija postane monaška država: Je li zapravo suočavanje sa realnošću, konstatacija iste, i ništa manje sulud predlog od onih kojima svakodnevno svedočimo?

– Mislim da je moja ideja dobra. Nedavno sam bila na Kosovu. U Gračanici. Manastir Gračanica je svemirski brod. Ako je zajednički život bio moguć, kako je zajednički život postao nemoguć, i te kako je moguć, potreban (formula koja je uništila Jugoslaviju: divide et impera; rat tome i služi, zato su izvanredno važni demilitarizacija, pacifizam, prigovor savesti, jedna puška manje…); mi jesmo bratski narodi, mi jesmo posebni, različiti, čarobni, ja sam iranska balkanska žena… Indukovana mržnja se zasniva ili/i na potpunom neznanju ili/i na instrumentalizaciji. Često ćete čuti i sasvim malu decu kako govore da „mrze“ Cigane. Kako dete može da bude rasista? Kako dete može da mrzi? Mi vekovima živimo zajedno. Mi, neandertalci i neandertalke. Mi, poslednji Srbi/Hrvati/Albanci/Crnogorci/Bošnjaci/Rumuni etc… Mešoviti brakovi su fikcija? U američkom filmu u kome živimo multikulturalnost se podrazumeva, a on se (taj film) prekida, ovde, onde, iznenada, inkluzija se gasi… Flojd umire (u muzičkim školama tzv. autistična deca fantastično sviraju, s tzv. normalnom decom se školuju, zajedno, i to je obična normalna situacija…); samo je stvar izbora, vere, voleti i razumeti druge, videti ih… pretpostaviti njihovo postojanje kao svoje sopstveno.

„Umetnost koja ne preobražava nije umetnost“, kažete na jednom mestu. A na drugom da je dovoljno da poezija, poput pume, samo postoji. Sadrži li umetnost u sebi (obavezu) angažman(a)?

– Da li je Vilijam Blejk bio angažovani pesnik/umetnik? Da li je bio tigar? Može se biti politički angažovan, i tužno umetnički neangažovan. Važno je ne lagati. Istina je uvek angažovana, jer sija.

A šta su „kreativne industrije“? Čemu služe i da li rade?

– Kafkine kulise, veš koji se suši u sudnici… Mašinerija legalizovanja interesa ulepšavanjem, laganjem; služe legitimisanju posredstvom nagrađivanja i sistema korupcije, dakle, ono o Bogu i slanini /„dugačak je dragi bog a kratka slanina“/…

Mi smo samo politike

Umetnički život i život za umetnost: To se ne računa. Ko još vodi umetnički život. Ko priča o smislu pozije. Smešno, verovati u reči, u takozvanu umetnost. Mi smo samo politike.

Pisati: Razlika između ženskog i muškog pisanja je ogroma. Pisati ni o čemu i pisati oko jezgrakoje se puni. Pisati s neznanjem i sa uzaludnošću i pisati u formi stvaranja sveta. Pisati na kolenima i pisati u kabinetu.

Paralelizam: Ranije je to bio Bukovski. Imponovao je razmaženim maminim sinovima jednostavnom formulom piće-žene-seks-piće-žene… Dugo već ljubimac je Bernhard, onaj koji se popišao po Austrijancima, a oni ga popišani nagradili. Voli se i Uelbek. Odskora i Bolanjo. Ti otresiti beskompromisni muškarci uzor su srpskome muškarcu koji teži književnoj slavi. Poneki, drže se IA, koji je postigao sve što se moglo postići, s belim rukavicama u fioci, sa Šmitom kao prijateljem. Do Monterlana i Selina nikako da stignu.

Da imam: Fejsbuk stranicu, instagram, tviter, tambler, pinterest, sajt, jutjub kanal, plaćala bih nekome da mi to sređuje, ta osoba postavljala bi fotografije i komentare, ne bih proveravala i mogla bi da stavlja i piše šta god hoće, bilo bi mi svejedno kakva sam i kako se kotiram tamo, u tom svetukoji za mene ionako ne postoji.

Supersuperreči: Brazletna, šurnjaja, žanila, lizeza, mustra, garagan, fosna, flondra, bizov, ženiranje, uspijanje, ajmokac, kaljeva peć, šemize, mrčiti, omama, kalafonka, omorina, sakam, rujan, šupak, ožujak, geak, kurajber, šustikla, klaker, ondulacija, salauka, kabeza, akrep, jajara, kilote, pipirevka, tonja, skapsa, kalaštura, sifon-soda, pačvara, buhtla, dilindara, prijeporno, šmizla, špiclov, kulov, milika, degener, šak, paskurice, pata-karte, beštija, fišbajn, raspuštenica, sikilj, pitino dete, ceđ, geknuti, kočan, organdin, ranglan, bidžek, omaja, serklaž, šlofijanka, lemilica, frenga, mindža, džimrija, kumrija, čunak, sulundar, furgon, plavež, Šaban Trstena, klot-frket, relna, fusbaler, onoditi, jarcanje, pašenog, nacigovano/cigovano, u šreh, kalaisanje, triper, kapavac, murva, zumbul, karež, jektika, flanel, porhet, ćarlama, paragon-blok, kaustična (živa) soda, mastiljava olovka, uđljivo, kombinovani prašak, mušema…