Daniil Trifonov sa Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija

Kako publika, tako i muzička kritika u superlativima proslavljaju tehničku briljantnost i muzičku zrelost mladog ruskog pijaniste. Britanski Times ga je slavio kao „najzačudnijeg pijanistu našeg vremena“. Iako mu je svega 26 godina, ovaj mladi umetnik ima blistavu karijeru za sobom. Rođen je 1991. u Rusiji u Nižnjem Novgorodu, a svoje muzičko obrazovanje počeo je u petoj godini kao učenik Tatjane Celikman na Gnesin-institutu u Moskvi. Naporedo sa studijama klavira, Trifonov je bio od 2006. i polaznik predavanja o komponovanju. Od tada i sam komponuje dela za klavir, kamernu muziku i orkestar. Svoje studije je nastavio na Cleveland Institute of Music kod Sergeja Babajana. Svoj debi u rasprodatom Carnegie Hall-u je imao 2013. Taj koncert je objavljen kao CD pod naslovom The Carnegie Recital.

Najugledniji muzički časopis Evrope „The Gramophone“ ga je krunisao izborom za „Umetnika 2016“ godine. Vreme je bilo sazrelo i za debi sa Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija i njegovim šefom-dirigentom Marisom Jansonsom za pultom. Za ovaj nastup Trifonov je odabrao dijaboličnu burlesku Riharda Štrausa, koja je praizvedena 1890. kada je Štraus bio u godinama u kojima je danas Trifonov – 26-godišnji junoša.

Svoj Štraus-program večeri je Jansons otpočeo simfonijskom refleksijom o Niečovom vizionarskom epu „Tako je govorio Zaratustra“ (Also sprach Zarathustra), sa titanskim udarom fanfara, koji su i u filmskoj umetnosti postali klasični topos. Drugi deo programa je bio Trifonovljev nastup sa Štrausovim delom „Burleske“ for Klavier und Orchester“, a treće delo Štrausove muzike je bilo „Till Eulenspiegels lustige Streiche“.

Štrausova „Burleska“ je grandiozna kompozicija u kojoj timpanon diktira motivsku strukturu (D-A-E-F) i prožima celokupnu kompoziciju. To je trijalog između udaraljki, klavira i orkestra i iznuđuje posebnu koncentraciju. Nagrada za to je prvorazredni muzički diskurs. Trifonovljevo sviranje je senzacionalno. On suvereno, gotovo bez ikakavog vidljivog napora, komunicira sa muzičarima orkestra i dirigentom, menjajući štimung, tu i tamo komentarišući, negde protivrečeći, rugajući se, jednom rečju procepivši pogled u kosmičke dubine ove moderne i vrlo retko svirane Štrausove kompozicije. Još dve kompozicije kao encors bile su propraćene klicanjem oduševljene minhenske publike. Fulminantni praznik muzike Riharda Štrausa sa možda najboljim pijanistom današnjice ostaće još zadugo u pamćenju.