Danijel Erdman: Živimo u dobrim vremenima za džez muziku

Svojim emotivnim i neposrednim stilom sviranja, sa puno vica i vedrog duha, Erdman je jedan od omiljenih saradnika brojnih vedeta evropskog džeza i autor muzike koja najbolje prolazi kod auditorijuma naklonjenog savremenom zvuku.

Zajedno sa svojim sastavom Velvet Revolution, Erdman će nastupiti poslednje večeri dvadesetog Pančevačkog jazz festivala, u nedelju, 5. novembra u 20.30, u dvorani Kulturnog centra Pančeva.

* Ime vašeg sastava, Velvet Revolution (Plišana revolucija), odnosi se na nenasilnu političku revoluciju i promenu vlasti, posebno u Čehoslovačkoj 1989. godine. Kako ste se odlučili da date baš ovo ime vašem sastavu, i na koji način biste povukli paralelu između ovih istorijskih događaja i muzike koju izvodi vaš trio?

– Naravno da sam osećao povezanost imajući u vidu da se Plišana revolucija 1989. tako|e dogodila i u Nemačkoj. Pratio sam celu situaciju veoma pažljivo, iako se može reći „iz zapadnjačke perspektive“. U suštini, ime benda je muzičke prirode, reč je o metafori koja govori o muzičkom konceptu grupe. Ne zavaravam se da je ovo što radim revolucionarno u muzičkom smislu, ali pokušavam da kombinujem nežnu i melodičnu „stranu“ mog muzičkog bića, sa elementima improvizovane i avanturističke muzike.

* Vaš drugi bend, Das Kapital (Kapital), tako|e se odnosi na neke istorijske reference. Mislite li da je važno da muzika ima političko-sociološki kontekst, i na koji način to ostvarujete u muzici koja je potpuno instrumentalna, neverbalna?

– Mi smo svi uvek deo političko-socijalnog, ali i personalnog konteksta, i to neosporno utiče na našu muziku. Nekad očigledno, nekad više podsvesno. Mislim da nije presudno da li je taj kontekst važan ili ne, ali ukoliko si ga svestan, on može doprineti da muzika bude više od zabave, da bude duboka i istinska. Ta dubina može doći od povezanosti muzike i istorijskih događaja, ali i pojedinaca. Instrumentalna muzika može biti veoma jaka u izražavanju tih veza.

* Kažite nam nešto više o triju koji će nastupiti na Pančevačkom jazz festivalu. Kako ste odlučili da svirate baš sa ovim muzičarima? Odabir instrumenata je veoma specifičan. Koja je osnovna muzička ideja koja vas je vodila kao kompozitora/aranžera?

– Čuo sam zvuke ovakvog sastava u svojoj glavi, dok sam tragao za muzikom koju bih rado izvodio. To je bilo 2014. godine. Tako da je sastav zapravo refleksija ideje o idealnom zvuku koji sam zamislio. Napisao sam muziku i potražio idealne muzičare koji je mogu odsvirati, a koji su ujedno i veliki improvizatori. Džim Hart i Teo Sekaldi su sjajni muzičari sa kojima do sada nisam radio, ali to sam takođe želeo: da se oprobam u nečem novom i osvežavajućem. Neko vreme smo vežbali, i rezultat je više nego zadovoljavajući.

* Kako vidite sebe i svoje mesto među sviračima saksofona na današnjoj evropskoj džez sceni?

– Studirao sam džez saksofon, i to je muzika o kojoj najviše znam i koju najbolje poznajem. Takođe, za mene su značajni mnogi kompozitori od baroka do 20. veka, afrička muzika, pop, pank, i drugi uticaji.

* Kako vidite današnju džez scenu? Ima li nečeg posebno interesantnog, i postoje li stvari koje vam se možda ne dopadaju?

– Mislim da živimo u dobrim vremenima za džez muziku. Ima mnogo dobre energije među muzičarima, organizatorima i novinarima. Čini mi se da je to posledica novih načina organizovanja ljudi, kroz društvene mreže koje nas drže u kontaktu sve vreme. Džez sastavi se lakše afirmišu na internacionalnom nivou, i to utiče na kvalitet muzike.