Danilo Nikodinovski (Consecration): Demoni uvek putuju svuda zajedno sa vama, pitanje je samo da li ste drugari

Mi smo o tom albumu već pisali OVDE, a 25. oktobra stiže i beogradska koncertna promocija, i to, verovali ili ne, u SKC-u.

Osim očigledne preporuke za preslušavanje albuma i isticanje značaja činjenice da će se jedan ovakav koncert održati u SKC-u, ovo nam je bio dobar povod za razgovor sa Danilom.

On nam je otkrio kako je album nastajao, kakve veze ima Dilan Dog sa tim i zašto je važno da se uvek održavaju koncerti.

Koliko dugo je novi album bio u izradi i šta je bila prva varnica koja ga je podstakla?

– Smrt, ljubav, smrt je na određen način album koji sam pravio celog života. Sve što sam naučio do sada, ne samo o muzici i zvuku, nego i ljubavi, smrti, životu. U trenutku kada smo ostali bez drugog bubnjara, a rok kod SOKOJ-a već bio probijen, znao sam da moram da uskočim u usta oluje i izborim se da izađem izubijan, ali živ. Skupio sam najbolje ljude koje sam mogao, da otelotvorim svoj život u tih mesec dana snimanja. Ovo mi je bilo najteže i najlepše snimanje u životu. Tačnije, ovaj album mi je spasio život.

Da li si zadovoljan kako je sve ispalo, odnosno da li je finalno izdanje baš onakvo kako je zamišljeno?

– Apsolutno. Bilo je naravno usput malo lufta ostavljenog za improvizaciju, ali morali smo da upucamo sve savršeno od početka do kraja; od odabira mikrofona do uopšte mindseta da nijedna sekunda na albumu nije protraćena. Puno sati sviranja, pevanja i brutalnog fokusa, jer su to ove pesme zahtevale. Aki (Andrej Mladenović) je napravio sjajne mikseve, a mastering je uradio Džejms Plotkin u Americi. Iako sa Plotkinom sarađujem preko deset godina, ovo je ubedljivo najdalje da je otišao, odnosno najbliže mojoj ideji i onome što sam imao u glavi. Čovek ne razume srpski, ali oseća muziku i to je nešto najvažnije.

Već na prvi pogled, fanovi Dilana Doga mogu da vide neke uticaje, a oni se kriju i u samim pesmama. Otkud baš „istraživač noćnih mora“ kao inspiracija?

– Volim horor filmove odmalena, a Dilan Dog je jednostavno bio tu kao deo detinjstva, pogotovo tih prvih 59 epizoda koje su objavljene u Jugoslaviji od 1987. do 1993. godine. Za vreme korone (mart 2020) dobio sam ideju da bih mogao da napravim jedan omaž Dilan Dogu, jer za njega znaju samo Italijani i Jugosloveni i to je nešto što je samo naše. Omot albuma je omaž epizodi Safara, koja je poslednja epizoda objavljena kod nas u martu 1993.

Kada sam počeo da se pripremam za Smrt, ljubav, smrt, počeo sam, nesvesno, sve više da počinjem da ličim na Dilan Doga po sakou, garderobi. Kao da sam podsvesno skapirao da treba da postanem on, jer sam predosećao da se spremaju noćne more i natprirodne pojave. Takođe, Dilan ima nešto što zove peto i po čulo, a ja imam jako dobro izražene instinkte i intuiciju.

Šta se sve dešavalo u tvom životu u pet godina koliko je prošlo od prethodnog do ovog albuma?

– Plava laguna je nastala u nekom mom dečije nostalgičarskom momentu izgubljenosti u vremenu, gde je Rafinerija bila poziv na buđenje, da bi me sačekala korona, smrt, ljubav, mnogo smrti i moja borba da moram da ostanem živ zbog albuma. Smrt ljubavi, prijatelja, roditelja, bolesti, izolacija, jednostavno strašne stvari na sve strane. Ljudi su počeli da nestaju, ja sam imao nekoliko situacija opasnih po život i odlučio sam da, ako i mene to uskoro čeka, želim da svima koje volim najbolje i najtačnije objasnim sebe i svoja osećanja, a to sam uvek najlakše radio kroz svoju muziku. Snimanje albuma mi je spasilo dušu, ali pesme traže dalje spasenje.

U „Demonskoj lepoti“ kažeš „Kažu da mi treba mrak da stvaram/A ja samo hoću iz njega da izađem“. Koliko je ova poruka simbolična, a koliko u njoj ima istine?

– Pesme su put da izađeš iz tog mraka, ali postavlja se pitanje, da li mora da se prolazi kroz tu neku određenu patnju ili bol svaki put da bi se delo otelotvorilo. Pitanje je da li umetnik kome je sve potaman u životu može da stvara i kakva bi ta dela bila, odnosno šta je podsticaj za izražaj. To je već individualno, ali tanke crvene linije postoje. Postoji još jedno tumačenje u pesmi, u odnosu tamo i ovde, odnosno ako je tamo negde bolje, koliko je do sredine, a koliko do mene? Demoni uvek putuju svuda zajedno sa vama, pitanje je samo da li ste drugari.

Prvi put sam vas čuo na Gitarijadi u Zaječaru 2006. godine i delovalo je kao da nisu svi još spremni za ovakav bend u Srbiji, odnosno da ne shvataju svi tu kompleksnost. Vaš zvuk je i dalje vrlo svež i drugačiji, ali kako taj razvojni put deluje iz tvoje perspektive?

– Trudim se da stalno učim i pisanje pesama, odnosno songwriting, je sigurno nešto što se uči ceo život. Zvuk je samo zvuk dok ga ti ne oblikuješ u pesmu. Trudim se da što brže stignem tamo gde pesma želi da ide, a to je mnogo lakše, uzbudljivije i inspirativnije kad imaš divne ljude oko sebe, koji te vole i koji žele da idu tamo sa tobom, gdegod to bilo.

A kako se promenila muzička scena u Srbiji? Ti si ujedno i neko ko je sarađivao sa mnogim mlađim i starijim kolegama pored sviranja u ovom bendu, te možda imaš i drugačije uvide od slušalaca.

– Ne znam kako se promenila, ali ona se stalno menja i to je nezaobilazno. Menjaju se načini kako se uopšte dolazi do muzike, ali koncert će uvek biti koncert i to je najvažnije da se održi. A za to su potrebni koncertni prostori. Lepih prostora za koncerte više nema, i zato smo bili toliko odlučni da vratimo SKC, koji je uvek važio za najlepši prostor u Beogradu za svirke.

Na kom festivalu ili koncertnom mestu bi voleo da sviraš i sa kim od svetskih muzičara bi voleo da sarađuješ?

– Bio sam nekoliko puta u Bataclanu u Parizu i to je predivan prostor. Pulska Arena je prelepa isto. Tašmajdan. Od festivala Brutal Assault u Češkoj, Roadburn u Holandiji, Hellfest i Motocultor u Francuskoj. Od bendova The Cure definitivno. Depeche Mode, Aphex Twin, Autechre, Thom Yorke, to su sve genijalni ljudi, istraživači još uvek neotkrivenih prostora u zvuku i muzici. Takođe, postoje ljudi kao što su Endi Samers, Stjuart Kouplend i Edrijan Belu, koje bih samo zagrlio i rekao hvala za sve što ste uradili za muziku.

Da možeš da biraš film za koji bi radio saundtrek ili konceptualni album, koji bi to film bio?

– Nešto sa Nikolasom Kejdžom (smeh) ali da Dejvid Linč režira! (smeh)