Opera Leoša Janačeka „Iz mrtvog doma“, prema literarnom delu Dostojevskog „Zapisi iz mrtvog doma“ iz sibirskog logora, pripada onim umetničkim delima moderne koji egzemplarno stoje za 20. vek, epohu užasa.
Slikama, rečima ili tonovima postala su ona spomenici sećanja i duševne panike. Pikasova „Gernika“ ili Beketov „Kraj igre“ su takve manifestacije užasa. Na kraju Prvog svetskog rata je nastao Alban Bergov halucinantni „Vojcek“, nakon Drugog svetskog rata je komponovao Bernd Alojz Cimerman svoje „Soldaten“. U ovu kategoriju muzike ide Janačekovo delo „Aus einem Totenhaus“ iz 1928. kao protokol logorskog inferna u 19. veku, koja će postati drama savremenog vremena, ali sa muzikom koja svakoj individui nudi prostor nade i vidi „u svakom stvorenju jednu iskru Božiju“, kako je eksplicitno pisao kompozitor Janaček.
Ovom Janačekovom operom debituje proslavljeni režiser Frank Kastorf, koji je već inscenirao dobar deo romana Dostojevskog, u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu. Australijskoj dirigentkinji, Simeoni Jung, koja je ovde 2009. već inscenirala Palestrinu, ovo je bio drugi projekt u ovoj renomiranoj operi.
Posle prvog izvođenja na nemačkom jeziku 1976. ovo je drugo izvođenje Janačekove opere „Iz mrtvog doma“, ovoga puta na originalnom jeziku, u Bayerische Staatsoper. Ova produkcija zasniva se na upravo objavljenom kritičkom novom izdanju koje je pripremio John Tyrell sa iznenađujućom kamerno-muzičkom orkestracijom. Ovo je „vrlo tamno delo. Tragično, tragikomično, političko“, veli dirigentkinja Simone Jung. „Ne postoji jasna dramska linija radnje. Protagonisti pripovedaju o svojim doživljajima. Utoliko je sasvim drugačije nego u ostalim operama u kojima je prevashodno reč o ljubavi. Ja sam srećna što smo mogli da radimo na osnovu najnovije naučne edicije Janačekovog dela.“ Janaček je svojom poslednjom operom komponovao singularno delo muzičkog teatra: opersko delo bez protagoniste. Na pozadini jednoobraznog svakodnevlja u kažnjeničkom logoru prikazuje se samo na momente pojedinačni zarobljenik da bi se njegova sudbina tek nakratko pripovedala, dočaravajući autentičnost svakog pojedinog zatočenika. „Zapisima iz mrtvog doma“ Dostojevski je od svog boravka u kažnjeničkom logoru u Sibiru napravio literarni spomenik.
Partitura kojoj će uskoro biti 100 godina deluje danas još hladnije i agresivnije no kakvo mlađe delo. Sa odbojnom grubošću i intenzitetom komponuje Janaček sudbinu kolektivnih zatočenika logora u drečećim disonancijama, rasecajućim upadima limenih duvača i kratkim motivima bez daha i uzbuđene ritmike. Janačekova vera u slobodu, u spasenje i prosvetljenje u lirskim pasažima dobija dubinu osećajnosti koja prožima celokupnu partituru i odjekuje u svakom osuđeniku logora.
Inscenacija
Inscenacija Franka Kastorfa spaja duh epohe dela sa docnijim istorijskim zbivanjima kao i savremenošću. To je Kastorfljev princip dijahrone višeslojnosti. Tako su doživljaji Dostojevskog u carističkom kažnjeničkom logoru u Sibiru u 19. veku sliveni sa realnošću logora u 20. veku, spojeni kroz košmarni danse macabre u kome komično izvitopereni momenti predstavljaju nadu zatočenika. Sa pevačima i pevačicama traži Kastorf konkretnu primenu ekstremne fizičke realnosti i želi da gledaoca uključi u zbivanje kao da direktno učestvuje u stvarnost logora. On rado provocira konzervativno nastrojene duhove u publici. I pošto su konvencije u operi još rigidnije nego u govornom pozorištu, to Kastorf izaziva još žešće.
Ulogu Aleksandra Petroviča Gorjačnikova je pevao bas Peter Roze, a Aleš Briscen peva ulogu Luke (Filka Morozov), dok Bo Skovus peva ulogu Šiškova. Ulogu zatočenika Skuratova je pevao Čarls Vorlman. Sopranistkinja Jevgenija Sotnikova je pevala ulogu zatočenice Aljeje, jedan od dva ženska glasa u ovoj operi.
U autobiografski obojenom romanu opisuje Dostojevski svoja iskustva kao zatvorenik u sibirskom zatočeničkom logoru. Pod carem Nikojalem I pripadali su pisci jednom liberalnom krugu literata koji su bili osuđeni na smrt. Smrtna presuda koja je Dostojevskom na sudskom procesu bila izrečena, bila je u poslednji čas zamenjena zatvorskom kaznom u logoru. Svojim delom Dostojevski ne osuđuje naprosto nehumanu praksu zatvora u Ruskom carstvu, već gradi i jedan višeslojan psihogram života i patnje u logoru. Zatvor se preobražava u metaforu zajednice u kojoj je individualnost represivno potisnuta. U svojoj inscenaciji razotkriva Kastorf logor kao užasni kontinuum istorije u Rusiji. Komunisti su caristički logorski sistem u Sibiru pretvorili u „Gulag“. Tako je ovaj užasni kontinuum istorije asocijacitivno oslonjen na „logorsku literaturu“ od ovog romana Dostojevskog, kao i Čehovljevog „Ostrva Sahalin“ do „Arhipelaga Gulag“ Aleksandra Solženjicina.
Paralele za ovaj topos je Kastorf mogao naći i u Gvantanamu, ali o tome nije bilo reči, jer je Kastorf u jednom nedavnom intervjuu rekao da njegov cilj nije insceniranje savremenosti. Ovo je Kastorfu dakako i iz njegovog istočnonemačkog iskustva moglo ili moralo biti poznato. Tako na bini u Minhenu marširaju caristi i staljinisti, čak i je i Lav Trocki prisutan. Od strane Staljinovih ubica će ovaj biti ubijen u meksičkom egzilu, čime Kastorf uspostavlja provizorni most ka Latinskoj Americi. Na sceni teče gotovo sve vreme video sa filmskim materijalom – tekstovima iz „Zlih duhova“ na scenografiji koju je iznova ingeniozno sačinio Aleksandar Denić, naše gore list, kao monstruoznu trospratnu građevinu u kojoj se Gulag pokazuje unutar logora sa električnom bodljikavom žicom Aušvica. Jedno kube simbolizuje Rusku pravoslavnu crkvu čiji je kler ujedno i kolaboracionist uz cara, ali i prominentna žrtva ateističkog divljaštava i represije pod Staljinom.
A danas? Jedna ćirilicom napisana „Pepsi“- reklama se okreće na jarbolu kao savremenika kritika kapitalizma.
Barokna raskošnost
Za scenografiju ovog projekta je utrošeno 21,2 tone drveta, 6 tona gvožđa i hiljade slojeva ćeramide za kube. U ovoj baroknoj raskošnosti nije bilo prostora za razumna kretanja aktera ili za razvoj prominentnih solista. Takođe i kamerno redukovana muzika je bila pred raskošnošću bine gotovo smrvljena. Scenografu Aleksandru Delniću je ovim delom pošao za rukom još jedan ingeniozni projekt.
Dirigentkinja Simone Jung se trudila da sa Bayerischen Staatsorchester vaja filigranske zvukove, za šta nažalost Kastorfova režija ne otvara dovoljno diferencirani prostor kao i za višeslojni psihogram logora Dostojevskog, te nam se na momente činilo da je na ovoj operi intervenisano na pogrešnim mestima.
Na kraju stojeće ovacije i bravo-uzvici kao što je to uobičajeno za berlinskog starog majstora, publika se odvaja na „pro“ i „kontra“ frakciju te tu i tamo usamljeni „buu-uzvici“ idu u sastavni deo rituala koji su se zbili večeri na premijeri „Iz mrtvog doma“ u Nationaltheater Munchen.
„U svakoj kreaturi videti jednu iskru Božiju“ je glasio naslov na Janačekovoj partituri. Ovo geslo je sa izvanrednim Bayerischen Staatsorchesters bilo pretvoreno u zvuk. Janaček čita ovaj autobiografski obojeni roman iz perspektive mesijanskog poznog dela, muzika probija kroz duše kriminalaca zatočenika konačno u sfere hrišćanske saosećajnosti i milosti.
Grandiozno inscenirano, višeslojno delo koje ide u monumente muzičke istorije o užasima 20. veka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
