Darinka Pop Mitić povodom 59. Oktobarskog salona: Salon je siroče za razliku Bitefa, Bemusa i Belefa

Ovogodišnje izdanje Oktobarskog salona, biće posvećeno propitivanju istorije i značaja manifestacije koju je Grad Beograd osnovao 1960. godine

U tom kontekstu rad Darinke Pop-Mitić, koji se bavi istraživanjem odnosa između istorije i prostora sećanja, na svom je terenu.

Na istraživanju arhiva Oktobarskog salona sa Darinkom Pop-Mitić radio je i Svebor Midžić.

Darinka Pop-Mitić dobitnica je dve uzastopne nagrade međunarodnog žirija Oktobarskog salona – 2008. i 2009. godine, nagrade Međunarodnog udruženja kritičara umetnosti AICA na 49. Oktobarskom salonu (2008) i Zlatne nagrade ULUS-a za 2021. godinu.

Povodom ovog 59. izdanja Oktobarskog salona, bavili ste se arhivom te manifestacije. Koja je bila pozicija iz koje ste ušli u istraživanje?

– Rekla bih da je mrtvi čvor umetnost–politika–istorija zajedničko polazište dijaloga koji razvijamo svakim istraživanjem. Čvor u ovom slučaju rasplićemo istražujući Oktobarski salon kao manifestaciju koja je slobodno plutala između više gradskih i republičkih institucija kulture – od Moderne galerije, preko Jugoslovenskog trijenala do Kulturnog centra Beograda i ULUS-a.

Dok smo kreirali arhivu, suočili smo se sa nepostojanjem celih segmenata onoga što je bilo predmet našeg istraživanja. Ono što smo otkrili jeste da je stanje u arhivama koje se tiču moderne, savremene i konceptualne umetnosti u katastrofalnom stanju u većini institucija kulture. Ovde treba izuzeti Muzej savremene umetnosti u Beogradu koji nikada nije prestajao da pazi na ovu oblast i prikuplja dokumentaciju. Ovom prilikom želim da se zahvalim Aleksandri Mirčić i timu dokumentacije Muzeja na svesrdnoj pomoći u radu. Drugi izuzetak je Studentski kulturni centar, ali i tu je reč prvenstveno o individualnom, herojskom naporu umetnice i istoričarke umetnosti Dragice Vukadinović. U ostalim institucijama stanje je prilično loše, a najgore štete načinjene su tokom devedesetih, kada nije vođena nikakva dokumentacija, ili je čak i uništavana postojeća.

Šta je sve obuhvatilo vaše istraživanje?

– Naš je cilj bio da za kratak period od četiri meseca prikupimo i pregledamo svu dostupnu građu prethodnih Salona – novinske isečke, televizijske emisije i ponajpre internu dokumentaciju. Počeli smo sa arhivom Salona pri Kulturnom centru, koja je sređena nakon 2003. godine. Građa pre internacionalizacije Salona morala je da se restrukturira pošto je osim kataloške građe sve ostalo bilo raštrkano. Nastavili smo s arhivom Muzeja savremene umetnosti. Muzej kao osnivač Salona u liku Moderne galerije nastavio je da pomno beleži njegovu istoriju i to nam je bilo od velike pomoći. Druga velika arhiva je naravno ona ULUS-ova, pošto je to udruženje bilo i organizator više Salona. Arhiva ULUS-a ne bi bila sređena, i ne bi bila u procesu digitalizacije, da nije bilo velikog volonterskog angažmana Nevene Popović, Milene Putnik, Ane Piljić Mitrović.

Oktobarski salon kao manifestacija obuhvata više od šezdeset izuzetno turbulentnih godina, te svakako odražava i društvene procese: koliko je o tome eksplicitno bilo reči u samim idejnim konceptima izložbi, odnosno tumačenjima radova, a od 2014. godine i načina realizacije?

– Šezdesete su, barem onaj početak, upamćene kao zlatne godine Salona. Sa druge strane, kada je u pitanju izlagačka praksa, Salon su nakon početnog uzbuđenja kritičari dugo bojkotovali. Uprkos tome, stalna rasprava o smislu postojanja jedne takve manifestacije nikada nije prestajala.

Moderna galerija, kao osnivač Salona po nalogu Narodnog odbora grada Beograda, vrlo brzo je rešila da ga se oslobodi. Ambiciozan koncept pokretnog preseka recentne produkcije i gotovo revijalni karakter, uz minimum selekcije, očigledno nisu godili strogoj, modernističkoj strukturi Moderne galerije.

Sve do osnivanja Kulturnog centra brigu o Salonu preuzima danas jedna pomalo zaboravljena institucija Jugoslovenski trijenale, a zatim su se smenjivale i druge institucije. Pa i danas je Salon u organizaciji Kulturnog centra Beograda više po inerciji nego zato što postoji jasna materijalna baza u toj instituciji.

Tako Salon ostaje neko siroče koje za razliku od drugih velikih gradskih manifestacija – Bitefa, Bemusa i Belefa – nema svoje kancelarije i tim koji bi radio na produkciji tokom cele godine. Tokom pedeset godina života on je ostao ad hok institucija koja nastaje dobrom voljom Skupštine grada svake godine. Ovde moram da napomenem da je bilo godina kada je i njegovo održavanje bilo pod znakom pitanja. Salon, dakle, samom svojom strukturom svedoči društvene lomove i promene.

Bavili ste se arhivima kao fenomenom jugoslovenskog nasleđa u nekoliko navrata. Koji je status arhiva u današnjim okolnostima u Srbiji? Arhiv podrazumeva kontinuitet u očuvanju sećanja, a svesni smo da je tranzicija upravo proces diskontinuiteta. Na koji način sagledavate da je sećanje na Oktobarski salon menjano protokom vremena, čemu je doprinela nepouzdanost arhiva?

– Formiranje arhive je forenzički ili policijski posao. NJeno čitanje je, međutim više detektivski posao i to nekog noar protagoniste. Sećanje je varljivo, uviđate nedoslednosti, gledate šta fali i sa tim polaznim tačkama krećete u formiranje slike koja uvek izigra vaša prvobitna očekivanja.

Meni je i dalje neshvatljiva odluka da se ukine Jugoslovenski trijenale koji je počeo da izlaže konceptualnu umetnost, a da se sačuva Oktobarski salon, jedna, u tom momentu, revijalna godišnja izložba prilično konzervativnog karaktera. Dakle Trijenale se gasi i tadašnja Jugoslavija gubi veliku, eponimnu, kolektivnu manifestaciju, a preživljava jedna suštinski lokalna salonska priredba. To podseća na neki predložak za krimi-roman. Ako neko pronađe dobar odgovor na ovo pitanje, možda će moći da nam objasni i ono što se dogodilo sa SFRJ…

Kako prepoznajete vrednost arhiva u današnjem društvu u Srbiji? Da li imate uvide koji bi oslikali vrednost arhiva u zemljama Jugoslavije, odnosno drugih država van Balkana? Koja je vrednost sećanja u današnjem digitalnom dobu, kada je sve dostupno, ili se tako čini?

– Pa da nastavim sa ovom detektivskom analogijom – arhiv danas u Srbiji može biti nezgodan svedok postojanja jednog drugog vremena i mogućnosti da se ono ponovi na neki način u budućnosti. Digitalizacija raznih arhiva to samo čini još očiglednijim. Zapravo ako smo nešto otkrili to je da je samo manji deo arhivske građe dostupan na pritisak dugmeta. Veći deo je i dalje u lavirintima fascikli i registratora. Što se to više bude menjalo i to kao deo šire strategije, a ne individualnim pregalaštvom, to će i vrednost tog materijala rasti.

Kako kaže dosetka u stilu Marka Tvena: Veoma je teško predvideti budućnost, pošto se još nije desila. Možemo dodati: Prošlost se već desila pa se možemo baviti njom. I možda ćemo među krhotinama prošlosti naći fragmente budućnosti.