Darko Bajić: Dok dižemo ruke odobravajući ili protestujući, možemo ostati bez novčanika, ali i bez ponosa

Prošlogodišnji Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE) održan je “kombinovano”, u bioskopima Kulturnog centra, Narodnom pozorištu i na onlajn platformi, a ovogodišnje izdanje počinje 16. septembra, i, prema rečima reditelja Darka Bajića, umetničkog direktora festivala, odvijaće se pod simboličnim naslovom „Uvek film“, uz poštovanje svih epidemiološkim mera.

– “Uvek film“ bio je i ostao naš slogan, svesni da gledaoci vole film i žele da se druže, makar i sa maskama. Prošle a i ove godine se, nažalost, ponavlja ta pandemija virusa, tako da smo u istoj dilemi koje će mere zdravstvene zaštite doneti krizni štab. Zato smo rešili da pored bioskopa opet otvorimo platformu. Ta promena nam je prošle godine omogućila da uvećamo fond kvalitetnih filmova i da pokrenemo novi takmičarski program “Divlji film”. To su filmovi koji svojim inovativnim idejama prkose vremenu, formalizmu klasičnog filma, ali i uniformnosti novog filma tako bliskog birokratskom načinu mišljenja. Film se pokazao kao spasitelj od depresije karantina, kao moćno oružje socijalizacije, a možda je i došlo vreme da filmski autori pronađu nove filmske junake koje će nas odvući van granica depresije, u slavu života, i gubitnike zameniti filmskim junacima.

Gotovo da ne postoji veliki filmski autor sa ovog prostora, koji se nije pojavio u Leskovcu – od Slobodana Šijana, Lordana Zafranovića, Stoleta Popova, Gorana Markovića, Vinka Brešana, Ademira Kenovića…, do Karpa Godine, Nenada Dizdarevića, Emira Kusturice, Zrinka Ogreste… Koga očekujete ove godine?

– Ove godine nas očekuje velika zajednička skupština reditelja članova asocijacija regiona, sa članovima borda FERA Evropske asocijacije reditelja, tako da očekujemo veliki broj stranih i domaćih reditelja, autora filmova koji su ove godine u konkurenciji za nagrade, ali i drugih eminentnih gostiju.

Festival će, tradicionalno, promovisati publici i nove, darovite generacije stvaralaca iz Srbije i regiona, koje danas hvataju pozicije kako u kinematografijama svojih država, tako i u evropskoj. Kojim ostvarenjima će oni ove godine biti predstavljeni?

– LIFFE je izuzetno ponosan što je ugostio tada mlade reditelje, dobitnike filmske nagrade “Živojin Žika Pavlović”, a danas već eminentne evropske autore. On je i prvi u regionu pokrenuo program najboljih filmova studenata režije fakulteta i akademija dramskih umetnosti.

Šta je ono što bi moglo da bude glavno obeležje ili kuriozitet programa ovogodišnjeg festivala?

– Smisao LIFFE-a nije glamur, nego povezivanje kinematografija regiona i Evrope. Ova godina je posvećena pitanjima autorske egzistencije, profesionalizacije rada, pitanju novih tehnologija i njenog uticaja na liberalizaciju proizvodnje filmova, za zaštitu autoriteta i autorstva reditelja, za autonomiju filma i slobode izbora tema, kao autorova odgovornost bez kalkulacija prema istini i istoriji.

 Laureat nagrade “Živojin Žika Pavlović” za afirmaciju filmske umetnosti regiona u svetu i ove godine je jedan neosporni i veliki autor, reditelj Goran Marković. A to je odluka jednog uglednog regionalnog žirija. Ko su članovi?

– Umetnički savet u sastavu: Hrvoje Hribar, Teona Mitevska, Labina Mitevska, Ines Tanović, Aleš Pavlin, Dragan Jović i ja, odlučio je da ove godine dobitnik glavnog priznanja festivala koje nosi ime našeg proslavljenog sineaste Živojina Žike Pavlovića bude uručeno reditelju Goranu Markoviću, jednom od najeminentnijih reditelja sa ovih prostora, koji je ostavio značajan trag u promociji regionalne kinematografije u svetu. Pomenuo bih da su među ranijim laureatima ove nagrade bili: Slobodan Šijan, Emir Kusturica, Rade Šerbedžija, Predrag Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Dragan Nikolić, Velimir Bata Živojinović, Slavko Štimac, što već samo po sebi govori o njenom ugledu.

Zanimljivo je da svih ovih decenija koje su nam „jeli” i još uvek nam „jedu” razni „skakavci”, filmski radnici iz nekadašnje zajedničke domovine nisu odustajali od saradnje. Da li je, i u kom smislu, LIFFE možda i neka “filmska Jugoslavija”?

– ‘Ajde da izostavimo sentimentalan odnos prema Jugi ili nacionalne interese. Nadam se da su svi, pa i Evropa, iz krvavog raspada Juge nešto naučili za budućnost. Ali, mi smo iz zajedničkog decenijskog života poneli i tekovine velikog kulturnog prostora. Tržište je stvaralo pozitivnu konkurenciju i kvalitet prepoznatljiv na svetskoj filmskoj sceni. Valjda smo shvatili da čim dižemo ruke, zastave i transparente, možemo biti izloženi riziku, ne samo da nas političari iskoriste za svoje ciljeve, nego postajemo i lak plen “klavijaturista”, kako su moji Dorćolci nazivali virtuoze među džeparošima. Postoji šansa da, dok dižemo ruke odobravajući ili protestujući protiv vlasti ili opozicije, ostanemo bez novčanika, ličnih isprava, posla, a bogami i bez ponosa.

Poslednjih godina gotovo da nema čisto srpskog, hrvatskog, bosanskog filma…, uglavnom se snimaju regionalne koprodukcije. Koliko je to deo nasleđa nekadašnjeg kulturnog modela, a koliko samo pitanje novca?

– Pored filmova, LIFFE predstavlja i filmsku literaturu. Ove godine to su knjige Slobodana Šijana “Pisci u bioskopu – Književna istorija naših filmskih doživljaja”, i knjiga u kojoj možemo pronaći odgovor na ova postavljena pitanja, “Kulturna politika i stimulacija filmske proizvodnje u Srbiji” autorke dr Darje Bajić. Tu precizno piše: “…Svaki evropski filmski fond isključivo podržava međunarodne koprodukcije. Osim internacionalizacije koja se postiže koprodukcijama, uvezuje se i tržište i time povećava mogućnost za ekspolataciju filma. Najčešće koprodukcije producentske kuće iz Srbije ostvaruju sa kolegama sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Ovaj vid saradnje osim podele rizika i ulaganja, doprinosi da film ima automatski prolaz na tržište svih bivših jugoslovenskih republika. Sličnost jezika, popularnost glumaca i reditelja, sličnost senzibiliteta, sve to doprinosi stvaranju zajedničkog jedinstvenog tržišta, uvećenju broja gledalaca a samim tim i akumulaciji kapitala za buduće koprodukcije. Ne treba zaboraviti da, pored ekonomske i umetničke komponente, ovakva koprodukcija ima i političku težinu. Zemlje koje su bile u sukobu, putem umetnosti i saradnje, stvaraju zajedničkim snagama nove vrednosti.”

Ova filmska godina bila je važna i za vaš film – “Ime naroda” doživeo je lep uspeh i na stranim festivalima, a norveški kritičar Robert Fogelberg nazvao ga je veličanstvenim ostvarenjem. Šta je ono što svet prepoznaje u ovoj istorijskoj sagi o Svetozaru Miletiću, i kako ona komunicira sa ovim našim vremenom?

– Kako svet tumači film možda je najbolje da na to odgovori baš Robert Fogelberg: “…Vrlo malo istorijskih filmova, čak i kada prikazuju jednu stranu konflikta, bilo je tako dobro urađeno, kao ‘Ime naroda’ izuzetnog reditelja Darka Bajića. Film se odvija paralelno u dva vremena – 1918. pred sam kraj Prvog svetskog rata u kojem se Srbija, koja je kasnije pretvorena u Kraljevinu Jugoslaviju, bila izvesno pobednik, i godine 1876, posle Berlinskog kongresa kada je Austrougarsko carstvo izvuklo korist i tako se moglo širiti na račun Bosne i Hercegovine…” Kako svet analitički posmatra film, opet Robert: “… Potpuno je zadivljujuće kako je direktor fotografije Zoran Jovanović lagano prelazio u novi stil, sa nemačkog ekspresionizma, na francuski impresionizam i slične pravce u vreme devetnaestog veka; ovu likovnost nosila je pre svega mlada Milica, koju igra Anja Pavićević. Ona sa sobom donosi razuzdanu lepotu, koje srpske žene imaju. Ona voli da jaše konja i zbija šale s muškarcima. Ona je žena koja inspiriše (na borbu), a najviše od svih, svoga oca Svetozara Miletića…”

Dramaturgija filma „Ime naroda“ navodi Roberta na istorijski zaključak: „Politika carskog Beča predstavljena je kao jednosmerni nacionalizam, dok Svetozar Miletić nacionalizam vidi kao želju za uspostavljanjem kulturne saradnje među narodima. Nažalost, Srbi su loše prošli kada se uspostavila dvojna monarhija Austrougarska. Habzburgovci su dali upravu Mađarima, i tako su Srbi postali inferiorni u novoj nacionalističkoj raspodeli vlasti. I na kraju, šta je savremeno u filmu ‘Ime naroda’: današnja politika se zasniva na tekovinama Austrougarskog carstva i na njegovim granicama, pa smo upravo sada svedoci teškog pripajanja Zapadnog Balkana (u 19. veku se zvalo Istočno pitanje) ostatku Evrope. Kao i tada, tako i danas, tekovine srpske kulture i istorije često su bile tema raznih špekulacija, pa i novih rekonstrukcija i prepravljanja političkih dešavanja i istorijskih događaja. Tako je bilo, tako je i danas ovaj deo Balkana bio i ostao poligon za dokazivanje moći velikih sila. Snaga ovog istorijskog filmskog spektakla koga gledaoci sa oduševljenjem prihvataju nije samo u njegovom bioskopskom trajanju, već i umetničkoj vrednosti koja doprinosi kulturi sećanja.“