Darko Bajić: Izuzetno je važno pokazati zube ustaljenim američkim blokbasterima

Potom je usledio “Zaustavite Dunav i kazaljke stare“ Sali Salija – Sallinija, u kojem igraju Rade Šerbedžija, Vlatko Stefanovski, Bane Krstić… Dok će od 21 čas biti prikazano ostvarenje „Heroj u meni“ Sinana Sertela.

Festival se organizuje povodom 100. godišnjice Republike Turske i traje do 15. septembra, a tim povodom upriličena je i konferencija za medije u Domu omladine Beograda, gde se festival održava. Celokupan program možete naći na ovde.

Govoreći o žanrovskom karakteru festivala, profesor filmske režije iz Turske Sali Saliji – Sallini istakao je da će se za ovih pet dana za svakoga naći po nešto zanimljivo. Sallini je kazao da prilikom pravljenja programa nije bio vođen logikom sopstvenog ukusa, već željom da ljubitelji filma iz Srbije steknu uvid u to šta se poslednjih par godina u Turskoj snimalo – bilo da je u pitanju arthouse cinema, akcioni film, porodični ili neki drugi žanr.

– U pogram nisu uvršteni isključivo nezavisni filmovi, ima za svakoga po nešto – kazao je Sallini.

Darko Bajić, reditelj, producent i profesor na FDU istakao je značaj turske kinematografije. On je takođe ukazao da je izuzetno važno pokazati zube već ustaljenim blokbasterima, koji do publike prvenstveno dolaze iz Amerike. Iako profesor nema ništa protiv „te ogromne industrije“, on ipak primećuje da je pored bioskopa i televizija prenatrpana zapadnim filmskim sadržajima. Prema njegovim rečima – kupujući po paketima filmove iz te industrije, dolazimo do katastrofanih filmova, koji ne zaslužuju da budu prikazani ni u bisokopu, a pogotovu ne na televiziji jer na taj način uništavamo i zapostavljamo kinematografije koje osvajaju nagrade na evropskim festivalima.

Stampedo k’o na Zvezdinoj utakmici – popularnost turskog filma nekada

Bajić je primetio da smo nekada u Srbiji bili dobri poznavaoci turskog filma, dok se sada kod nas mahom prikazuju turske serije, od kojih su neke kvalitetne, a neke i nisu.

– Sećam se vremena starih bioskopa i sjajnih filmova koji su uzbuđivali čitavu Evropu. Moramo se izboriti da upoznamo kinematografije i autore koji su često vredniji od 90 odsto paketa koji nam se nude, a koje na žalost i distributeri i urednici moraju da kupuju iz inostranstva i prikazuju na televiziji i u bioskopima – zaključio je Bajić.

Dragan Jeličić programski direktor Pink TV, ukazujući na interesovanje koje je osamdesetih godina u našoj zemlji vladalo za turski film, prisetio se jednog događaja.

– Pre tridesetak godina u ovoj sali, održana je jedna revija turskog filma. U to vreme nije bilo turskih serija, a ja se sećam da je ta revija bila toliko popularna da su se izlozi ispred blagajne polupali – koliko je ljudi čekalo u redu da uđe na projekcije. Stakla na Domu omladine bila su polupana i ljudi su ulazili i sa kartama i bez karata, jedni preko drugih. To je bilo kao na Zvezdinoj utakmici – prisetio se Jeličić. On je dodao da ni tada turski film nije bio u dovoljnoj meri prisutan u bioskopskim salama, i kazao da se nada da se sličan stampedo neće ovom prilikom ponoviti.

Po ugledu na francuski film

Bajić se još jedan put osvrnuo na štetan uticaj velike prisutnosti zapadne blokbasterske struje, a kao pozitivan primer postupanja prema kinematografiji naveo – francuski film.

– Francuzi su uspeli da stimulišu domaći film, kao i distribuciju i prikazivanje domaćeg filma. Kod njih 60 odsto domaćeg filma mora da se prikaže na domaćim televizijama. Dakle, imaju apsolutnu zaštitu svog domaćeg filma i zaštitu evropskog filma. Ovo nije nikakav borbeni stav već reakcija na godinama neravnopravno nametanje jedne zemlje, iz koje dolaze i kvalitetni filmovi, ali i oni koji ne zaslužuju da budu pogledani – kazao je Bajić.

Iako smatra da je Bajić u pravu za većinu izrečenog, Jeličić međutim, nije u potpunosti sa njim usaglašen.

– Turski film je prisutan kod nas, možda i više nego film neke druge evropske zemlje, a sa druge strane francuski film i francuska kinematografija, koja se toliko često apostrofira kao uzor, ne može biti uzor iz prostog razloga što je francusko filmsko tržište toliko veliko da je samodovoljno, i može praktično da preživi bez holivudskog filma. Naše, na žalost, ne može – primetio je Jeličić.

Prema njegovim rečima, iako su turske serije poslednjih deset i više godina kod nas popularne, to iskustvo se ne može preneti na film, jer se u našim bioskopima mogu naći isključivo arthouse turski filmovi i filmovi velikih reditelja.

– Dakle, turski film i to upravo ona vrsta za koju se i Darko zalaže jeste prisutna kod nas. Na ovom festivalu biće prikazana i druga vrsta turskog filma – žanrovskog, bioskopskog filma, koju nemamo prilike da gledamo na našim festivalima. Zbog toga je ova revija značajna – rekao je Jeličić.

Turski „Autobus“ inspiracija za „Ko to tamo peva“

Jeličić se takođe prisetio i svog prvog pogledanog turskog filma – „Autobus“, 1975. i otkrio je da se manje zna da je taj film poslužio kao direktna inspiracija Šijanu za „Ko to tamo peva“.

– Film je bio na Festu i u bioskopima sredinom sedamdesetih. Grupa imigranata iz različitih sredina se vozi autobusom u Stokholm, gde im je obećana bolja budićnost, koja naravno nikad ne stiže. Film prati njihove usputne dogodovštine – kazao je Jeličić.