Darko Bajić za Danas: Lauš je stvorio antologiju, pokazao da glumac izlazi na scenu i da bi predstavio sebe – svoj otpor prema vremenu, svoju ideju, svoju borbu

Jedan od prvih likova na velikom platnu, Fantoma, igrao je 1982. u filmu „Direktan prenos“ Darka Bajića, prva uloga koja mu je donela masovnu popularnost širom tadašnje Jugoslavije bio je Šilja u antologijskom serijalu „Sivi dom“.

S Bajićem je snimio i takođe ultra popularnu seriju „Zaboravljeni“ i istoimeni film, kao i filmove „Crni bombarder“, „Ime naroda“…, a jednu od važnijih pozorišnih uloga igrao je i u njegovoj hit predstavi „Mala“ u Zvezdara tesatru…

– Možda bi se moglo reći da sam ja među prvima bio opčinjen Lauševim šarmom i ogromnim talentom, koji sam kod njega uočio još dok je bio na Akademiji – kaže za Danas Darko Bajić.

– Lauš je i glavni krivac za to što sam seriju „Sivi dom“, od one koju sam po scenariju dobio od Gordana Mihića, malo „korigovao“ – popeo sam starosnu granicu likova, klinaca od 12 – 13 godina na 18-19, i tako sam „prošvercovao“ jednu sjajnu generaciju mladih glumaca na čelu sa Lauševićem.

Jedna od prvih uloga i scena koje su radili zajedno, kako podseća Bajić, bila je u „Direktnoim prenosu“, kada Fantom otima autobus da bi na neki način skrenuo pažnju na sebe i ljubav prema devojci Lei s kojom nije mogao da se viđa.

– Fantoma hapse i tada je nastala jedna fantastična scena, kroz koju smo, u stvari,i on i ja „prokljuvili“ šta je naš zajednički „ključ“ u pravljenju filma. Ta scena trebalo je da bude iskaz i sučeljenje devojke i Fantoma, ali se on otrgao milicionerima i instiktivno krenuo da je ljubi pred sudijama i porotom, a kamera je krenula da se okreće oko njih.

Ja sam ostavio ovaj kadar, iako nije tako bio zamišljen, onoliko koliko je zaista trajao na snimanju. Kadar je, u tom okretanju kamere „uhvatio“ i neke članove ekipe, što u filmu niko nije primetio, jer je ta scena toliko dodavala energiju i emociju.

U prijateljstu sa Lauševićem, navodi Bajić, ključno je bilo to što smo u najvažnijim trenucima u našim životima bili jedan uz drugog.

– Mislim da je to negde sudbonosno utucalo na to da možemo da kažemo da smo zaista prijatelji. Laki je sa mnom podeio neke moje teške momente, ja sam se uvek trudio kad je njemu bilo potrebno da budem tu, da pričamo i govorimo o intimnim stvarima koje nismo delili ni sa kim drugim.

A ono što Lauševića, kako ističe, sigurno postavlja kao jednog od najvećih jugoslovenskih talenata osamdesetih godina, i jednog vrhunskog glumca devedesetih, nije samo to što je bio omiljen, nego je bio sastavni deo svih novih tendencija, i u pozorištu i na filmu.

– Sećam se kad mi je u jednom trenutku, kad je igrao u predstavi „Mala“ u Zvezdari, rekao: Dare, ne znam kako ću sve da stgnem, ja ovog meseca imam trideset šest predstava.

On je zaista bio zaljubljenik u glumačku profesiju, a s druge strane, bio je glumac koga su svi želeli u svojim predstavama i filmovima. Nije to bilo slučajno – pored tog dara i emocije Laki je u svoju igru unosio modernost, bio je moderan glumac. Potpuno minuciozno se pripremao za svaku ulogu. Kad vidite da je iz njega nešto lepršavo izašlo to nikada nije impovizacija, onje to maksimalno spremao, istraživao.

Bajić se seća i kada je sa Lauševićem 2020. radio film „Ime naroda“, gde je igrao pesnika Jovana Jovanovića Zmaja.

– On je sve Zmajeve pesme znao, i one političke i rodoljubive koje malo ko zna. I tako, pričajući, opet smo došli do one sinegrije koja je u prvim kadrovima „Direktnog prenosa“ bila ključna u našoj saradnji.

Lauš mi je rekao zašto lik Svetozara Miletića, hrabrog i uglednog političara, ipak ne napravimo tako da on bude junak koji se plaši, za svoju porodicu, decu, za ljude oko sebe. I ništa Miletiću nismo oduzeli od njegove istorijske važnosti, a dodali smo mu ljudsku notu.

Tu je Lauš zaista bio glumac koji je na pravi način pronalazio kako se stvaraju kompleksni karakteri, ali tako zaokrežni da budu jednostavni. I takvog Lakija smo mi gledali u svim njegovim filmovima i predstavama.

Ipak, iako je Žarko Laušević bio jedan od najvoljenijih i najpoštovanijih glumaca, i među kolegama i kod publike, prisutno je i pitanje koliko smo bili uz njega kada mu se desila tragedija, i koliko smo mu pokazali da, uprkos onome što se dogodilo, verujemo u njegovu dobrotu i ljudskost, i u to da nije kriv.

– To je možda i pravo pitanje. Možda smo mu mi, umetnici, verovali, i siguran sam da je retko ko od nas drugačije mislio, i retko ko nije želeo da mu pomogne i da, na neki način, bude uz njega. Ali, tu je ključno pitanje čaršije i nakaradnog ratnog vremena koje smo tih godina živeli, u kojem se sve okretalo ka agresiji, ka pogrešnom tumačenju i sveta i ljudi oko nas.

Odjednom su neke vrline zakopane, odjednom je nestalo ono šti su bile ljudske vrednosti. Lauš je bi jedan od onih koji je duboko osetio i osvetu jednog ružnog vremena, i osvetu ljudi koji su počeli da misle samo na sebe. Sigurno je da je mnogo patio, i da sam sebi ni na koji način nije mogao da oprosti svoj čin.

– Napisao je i knjige o tome, i pokušavao da pročisti taj trenutak u kojem je, naravno, pokušao da odbrani život svog brata i svoj, i to je sigurno jako duboko, i jako dugo u njemu rovarilo. I sigurno je stviorilo pogodno tlo za opaku bolest od koje je preminuo.

Ono najdublje, po čemu će Lauš zauvek ostati u njemu, kako ističe Bajić, jesu hrabrost, osmeh, duhovitost, toplina…

– I taj njegov izlazak na scenu sa puno straha, koji se pretvarao u fantastičnu čaroliju koju su gledaoci obožavali. A ja ga se sećam u predstavi „Pozorišne iluzije“ Slobodana Unkovskog, u Jugoslovenskom dramskom, kada izlazi na scenu i razgvara sa kamenom.

To je antologija. Antologija glume, antologija pravog osećaja glumca. Jer, glumac ne izlazi na scenu samo da bi odigrao lik, već i da bi predstavio sebe – svoj otpor prema vremenu, svoju ideju, svoju borbu. Zato je Žarko Laušević veliki, zato je antologija i zato je junak – ističe Darko Bajić.