Darko Tomović otkrio šta mu je poručio Goncić: „Sramota da se to radi u nacionalnoj kući“

Crvene šake koje su članovi ansambla baleta i orkestra Narodnog pozorišta podigli nakon predstave na Velikoj sceni, kao znak podrške studentima, kao i glumci Ateljea 212 koji su nakon komada izašli s natpisom „Studenti su ustali, a mi?“, bile su scene koje su obeležile  predstave pre dva dana u dva beogradska teatra. Na čelima tih teatra su Svetislav i Gordana Gonćić, umetničko-bračni par koji je najpre podržao Aleksandra Vučića na poslednjim izborima, a potom se povukao iz članstva Udruženja dramskih umetnika Srbije krajem prošlog meseca, nakon što su počeli protesti povodom tragedije u Novom Sadu.
Osvrćući se na sinoćnju akciju članova ansambla baleta i orkestra nacionalnog teatra predsednik Sindikata glumaca Narodnog pozorišta „Singlus“, dramski umetnik i član glumačkog ansambla ovog teatra Darko Tomović priča za Nova.rs da je sa svim sindikalnim članovima ove institucije u kontaktu:

– Mi se svi znamo. Veliko je pozorište, ali mala sredina. U kontaktu smo stalno. Pre neki dan je održan sastanak članovi nekoliko sindikata Narodnog, ne samo o sindikalnim pitanjima. Jer, neumitno naša sindikalna pitanja zavise i od opšteg stanja u državi. Pričali smo o našim uslovima rada i, hteli ne hteli, morali smo da se dotaknemo svih aktuelnih dešavanja u zemlji, naravno i protesta. Lično sam od početka podržavao studente. Mi smo kao sindikat prvi i dali podršku studentima javnim saopštenjem, a tek su posle ansambli drugih pozorišta isto učinili. Mi to nismo mogli kao ansambl, jer nisu svi glumci članovi našeg sindikata. Zato smo to kao sindikat uradili, jer imamo apsolutnu većinu u smislu reakcije na sve što se događa, naročito spram studentskih protesta – objašnjava Tomović.

Podsećamo, glumci Narodnog pozorišta su još 17. novembra, posle odigrane predstave „Majstor i Margarita“ na Velikoj sceni, izrazili protest zbog hapšenja svojih kolega u Novom Sadu. Glumac Pavle Jerinić je pročitao zahtev UDUS-a u kom se traži puštanje na slobodu uhapšenih kolega i preuzimanje odgovornosti za tragediju na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Odmah je reagovao upravnik Narodnog pozorišta Svetislav Bule Goncić navevši da je „sramota da se to radi u nacionalnoj kući, jer se na taj način ova kulturna institucija instrumentalizuje“. Oštro je poručio da se teatar tako „uvodi u politizaciju i postaje platforma za promociju partikularnih političkih stavova što nije ni cilj ni zadatak Narodnog pozorišta“.
– To smo i očekivali. Goncić reaguje iz svoje političke pozicije. Podsetiću da smo mi u malo drugačijem statusu nego gradska pozorišta, direktno smo vezani za republički budžet, a gradska za Grad Beograd. A u zemlji je drugačija situacija kad je u pitanju procenat udela vlasti i opozicije. Gradska pozorišta su manja, homogenija i lakše se dogovore oko svega. A mi imamo tri ansambla, blizu nas je 600 u teatru, pa ne možemo uvek da izađemo sa pričom koja je 100 odsto pokrivena od strane svih članova teatra.

Ponavlja Tomović da su očekivali tako britku reakciju Goncića, što i nije prvi put:

– Primetno je da upravnik Goncić unazad dve-tri godine, kad god se desi nešto ovakvo, lagano smanjuje oštru retoriku. Nas dvojica lično nemamo dobar odnos. A sve je počelo čim je došao na upravničko mesto. Tada sam, kao predsednik sindikata, pokušao dva puta da razgovoram sa njim, s predlogom da bude naš zastupnik kod Vlade Srbije, što bi u načelu i trebalo da bude. Međutim, to nije baš najbolje prošlo… Ja lično sam u situaciji da s čovekom, sa kojim bih trebalo tesno da sarađujem, nemam najbolji kontakt. Ali, naša poruka može da se prenese i na drugi način, što i pokušavamo da radimo.
Upitan koliko sebe lično, ali i sindikat takvim akcijama, izlaže mogućim neprijatnostima i da li ih je bilo do sada, Tomović odgovara:

– Za sindikat, kao celinu, ne postoje velike neprijatnosti, jer moraju da se ispoštuju zakonske norme. Sindikat je službena kategorija, a i ja sam, dok god sam na čelu „Singlusa“. A lično (smeh) dobijam i u pozorištu, a i van teatra „dobronamerne savete“ da se „primirim i primerim trenutku“. Ali, imam isuviše godina, i alergičan sam na strah. Ne prija mi da se plašim.
Do redakcije Nova.rs dolazile su proteklih mesec dana anonimne dojave da je u Narodnom pozorištu na delu strahovlada, da upravnik Goncić zastrašuje glumce, tehniku, čak i preti… Tomović kaže da sindikatu, na čijem je čelu, nije prijavljen nijedan takav pojedinačni slučaj.

– Mnogo je tamo ljudi, funkcija, ličnih sudbina, teških situacija… Ljudi različito reaguju na neku informaciju, nešto vide kao pritisak gde ga nema, a ne vide ga kad ga ima. Možda je i bilo otvorenih pretnji, ali meni lično niko nije na takav način pretio, mimo tih „dobronamernih saveta“.

„Singlus“ je pre nekoliko meseci zapretio štrajkom u Narodnom pozorištu, ukoliko se ne poboljšaju uslovi rada, povećaju primanja… To je borba koja, kako priča Tomović, već dugo traje:

– Mi smo i sa prethodna dva upravnika pokušali nešto da uradimo, s tim što tada to nije imalo prizvuk politike kao sada, kad je tu Goncić. Ja lično ne bežim od politike. Jer, ne mislim da se politika svodi na stranačko delovanje, već građanski aktivitet, kojem sam sklon. Sastanak sindikata u Narodnom pozorištu pre nekoliko dana bio je vezan upravo za pitanje poboljšanja uslova rada. Stvar je u tome da je u poslednjih deset godina kultura dva ili tri puta potpuno izostavljena na nivou države. Nije bilo povećanja plata, poboljšanja uslova rada kao kad su posredi druge državne službe. Nas, radnika u kulturi je 11.500 u Srbiji. Taj broj je toliko zanemarljiv kad je republički budžet u pitanju. Zato se pitamo kako je moguće da budemo na kraju kolone, da samo jedan „razred u celoj školi“ bude na začelju. To govori o odnosu spram kulture, o mentalnom sklopu zakonodavaca i onih koji odlučuju o uslovima rada ovog naroda. Vrlo je jasno da kulturu ne vide kao „pretnju“ u traženju prava. Moj stav je da moramo biti glasniji i da je neophodno da iskoristimo zakonske norme, koje nam stoje na raspolaganju, da se izborimo za svoja prava. „Singlus“ je vlast Narodnog pozorišta označila kao najvećeg neprijatelja, pretpostavljam zato što su glumci prepoznatljiviji od svih drugih, i od primadone opere ili baleta. Glumce znaju i pretpostavljam da smo zbog toga tretirani kao najveća pretnja – ukazuje Darko Tomović i na kraju zaključuje da od borbe, uprkos svemu, neće odustati.