Strah od visine je prema nekim psiholozima pre strah od skoka nego od pada, ovak istoričar Gvido van Hengel započinje svoje razmišljanje o vrtoglavici.
Ovo razmišljanje se nalazi na prvim stranicama grafičkog romana “Atentat – s one strane patnje” istoričara van Hengela i Borisa Stanića, u izdanju Besne kobile. Takođe se spominje jedna anegdota, razgovor između Trockog i Lenjina noć uoči revolucije: “Bojim se šta će biti”, kaže Lenjin, “ako revolucija ne uspe”. Na to mu je Trocki odgovorio: “A ja se bojim šta će biti ako uspe”. Van Hengel kaže da se revolucionar nije plašio pada, već je prezao od skoka.
Nije teško biti revolucionar, često za to nije potrebna preterana pamet, nije potrebno obrazovanje, već čvrsta vera u ideal, vrednost ili nešto slično. Svakako, potrebna je spremnost da se izgubi život, to je ključ revolucionarstva. Čak se i do tog ključa dolazi lako. Revolucionar neće biti neko ko je zadovoljan životom, poslom, određenim stepenom ostvarivanja sopstvenih prava. Revolucionar je onaj kome je svako pravo obesmiselno, ne vidi sebe u društvu, zajednica ga izoluje, pa on tako sam sa sobom se još više udaljava od tokova, svaka borba mu je nevažna.
Takvim ljudima nije teško da izvade pištolj i pucaju iz Principa!
Mladobosancima jedini neposredni motiv za ubistvo nadvojvode austrijskog Franca Ferdinanda jeste bio ujedinjenje slovena u jednu državu. Bolelo ih je to što su pored svih razloga navedenih u opisu čoveka revolucionara oni bili izloženi tuđom vlašću. U Bosni su u to vreme kao i sada živeli Srbi, Hrvati, bosanski muslimani. Zajedničko im bilo poreklo, svi su bili Sloveni, koristili su isti jezik i imali su iste navike. Ali bili su pod tuđom čizmom. Dečacima, koji su sebe određivali kao Srbohrvati, okupljenim u Mladu Bosnu ništa više nije trebalo od slobode.
Grafički roman “Atentat – s one strane patnje” govori ne samo o atentatu na austrijskog nadvojvodu, ne opisuje samo taj čin. Roman se okreće običnim ljudima. Mladobosanci su to bili. “Ja nijesam želio da postanem heroj, samo da umrem za ideju”, rekao je Gavrilo Princip psihijatru Martinu Pampenhajmu. Ni Nedeljko Čabrinović, ni Trifko Grabež, ni Danilo Ilić, ni Gavrilo Princip nisu želeli da postanu heroji. Želeli su da budu slobodni.
Nesigurnost i mladalačku nespremnost na velike odluke, patnju, samosažaljenje, očajanje oslikavaju zacrnjeni i haotični crteži prikazujući likove iznutra. Roman prati proces vađenja pištolja iz slobodarskog srca da bi se u tuđe pucalo i još teži period vraćanja tog istog ubilačkog oružja nazad u srce.
Sloboda je ideja, sloboda je život, sloboda je bio njihov Princip!
Slike pokrivaju govore na sudu, plakanje na poslednjem govoru, patnju od izgladnjivanja u teškoj tamnici i obešene slike seljaka i revolucionara na vešalima od stida. Njih preslikavaju crteži rovovskih borbi srpske vojske protiv moćnog neprijatelja, odsecanje Principove ruke usled tuberkuloze, izgladnjivanje i pretvaranje tela utamničenih u obrise, Gavrilove zatvorene oči dok puca svojim srcem u austrijskog nadvojvodu i rečenica: “Srbija više ne postoji”. Listanjem stranica i čitanjem teksta stiče se utisak da tako poređane scene stvaraju film pred očima, pa dok ide naratorov glas puste se pokrivalice, pa posle opet nastavi radnja.
Duže od svih, preživeo je Gavrilo, ali nije uspeo da dočeka oslobođenje koje mu je visilo pred nosom. Umro je 28. aprila 1918, godine u zatvoru Terezin (današnja Češka) u bolnici. Sahranjen je tajno u noći zmeđu 28. i 29. aprila. U životu ga je držao njegov Princip pretočen u stihove njegove pesme: “Ko hoće da mre nek’ živi, ko hoće da živi nek’ mre!”
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
