Daša Drndić najprkosnija autorka regionalne literature

U svojim delima, koristeći se dokumentima i fikcijom, govorila je o 20. veku kao veku zla. NJene knjige bavile su se fašizmom, zaboravljenim žrtvama, Holokaustom, manje vidljivim strahotama rata, ali i ravnodušnom većinom koja posmatra zlo čekajući da samo od sebe prođe. U njenom opusu, kako su to isticali kritičari, očituje se fascinacija prošlim vremenima i nesrećnim sudbinama neukaljanih ljudi – obespravljenih, bolesnih, deportovanih, ali i ksenofobijom, malograđanštvinom, kao i letargijom intelektualaca. Ništa manje angažovana i direktna bila je i izvan svoje književnosti, uvek spremna da artikuliše ono o čemu je većina ćutala. Zbog toga je često viđena kao najhrabrija, najborbenija i najprkosnija autorka regionalne literature.

„U Srbiji i nema mnogo mojih knjiga. U Hrvatskoj kod kritike dobro prolaze. Vjerojatno postoji i neki krug čitalaca koji prate ono što pišem. Neki pak tvrde da nisam prijatan pisac, a ja ne znam zašto bih trebala biti prijatan pisac. Prijatan kome? Za koga? Svojim stavovima (u književnosti i mimo nje) neke ljude ljutim, ali ‘that’s the price you pay'“, govorila je Daša Drndić.

Rođena je u Zagrebu 1946. godine. Od 1953. živela je u Beogradu, gde je i diplomirala engleski jezik i književnost 1968. na Filološkom fakultetu. Zahvaljujući stipendiji Fulbrajtovog programa pohađala je postdiplomske studije u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je i magistrirala 1971. godine. Nakon četiri decenije provedene u Beogradu, seli se u Rijeku, a potom i u Kanadu, da bi se 1997. vratila u Hrvatsku.

Radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“, predavala engleski jezik na Narodnom univerzitetu „Ðuro Salaj” i bila urednik-dramaturg na Radio Beogradu. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Rijeci, gde je sve do penzije na Odseku za anglistiku predavala britansku književnost 20. veka. Objavljivala je prozu, književnu kritiku, analitičke tekstove i prevode u časopisima i književnim listovima, te igrane i dokumentarne radio-drame. Autorka je naslova: „Put do subote“ (1982), „Kamen s neba“ (1984), „Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu“ (1997), „Canzone di guerra“ (1998), „Totenwande“ (2000), „Doppelgänger“ (2002), „Leica format“ (2003), „After Eight“ (2005), „Feministički rukopis ili politička parabola“ (2006), „Sonnenschein“ (2007), „April u Berlinu“ (2009), „Belladonna“ (2012) i „EEG“ (2016), za koje je dobila brojne nagrade (dva Kiklopa, Independent nagrade za najbolju stranu beletrističku knjigu po izboru čitatelja, nagrade Fran Galović, međunarodno priznanje Prozart…). Mnoštvo priznanja je dobila i za svoje radio-drame (FEDOR – Nagrada Saveza slepih Jugoslavije 1990. godine za dokumentarnu dramu „Izgubljeni i nađeni”, nagradu Premios Ondas u Barseloni 1991. kao producent radio-drame Aleksandra Hemona „Život i djelo Alfonsa Kaudersa”, Prix Europa, Berlin – 2002. i 2003. s dramama „Artur i Isabella“ i „Pup”…).

„Pre neki dan na Facebooku sam objavila da ne želim da me službena Hrvatska smatra svojom spisateljicom. Izlažu vas na sajmovima, neki ste kao ambasador zemlje u kojoj pišete, a onda kad ste kritični, pojavljuju se komentar tipa: ‘Ona mrzi sve što je hrvatsko’, ‘Nek se vrati…’. Gdje da se vratim?! Vratit ću se, odnosno, otići ću, tamo gdje ja hoću. Živim u Hrvatskoj, imam hrvatski pasoš. Nacionalni identiteti, to je poznato, a i Zigmut Bauman o tome odlično piše, izmišljeni su konstrukti kojima oni na vlasti drže svoje podanike pod kontrolom. Svi mi imamo na desetke identiteta i gotovo je uvredljivo svesti bilo koga na jedan identitet – nacionalni, hrvatski. Ja sam Daša Drndić koja trenutno piše na standardnom hrvatskom jeziku koji je razumljiv i Bošnjacima i Srbima i Crnogorcima“, kazala je književnica u razgovoru za Danas kada je na prošlogodišnjem Sajmu knjiga promovisala poslednji roman „EEG“.

Nedavno je u Hrvatskoj predstavljeno reizdanje njene knjige „Umiranje u Torontu” (ovde ga je objavila Partizanska knjiga), dok će se u Srbiji uskoro pojaviti „Sonnenschein“ u izdanju Akademske knjige.

Rekli su o Daši Drndić

Slobodan Šnajder

književnik i dramski pisac

Strepili smo, mi koji smo je čitali a čitat ćemo je i dalje, od loših vijesti, kad odjednom postaje konačno ono što je u principu beskonačno, ili bismo željeli da jest. Daša je bila u svemu na svoju ruku, a u svojoj književnosti najviše. NJezini romani ne uklapaju se u kanon. Teškoće akademske kritike – u smislu kuda s njom – ostat će i dalje, ako ih ne eliminira naređeni zaborav. Jer ti romani ne izgledaju onako kako bi „dobro skrojena književnost“ trebala izgledati, naročito danas. Kanon se donekle mijenja, a u njemu je važno jedino to što je kanon. Po njegovu diktatu, Dašini romani ne idu u red „dobro skrojenih“, u smislu u kojem se govori o „dobro skrojenoj drami“, o piece bien faite, na primjer. Ali književnost zna poći svojim tokom i onda nastaju teškoće. Ovo za Dašinu književnost vrijedi i u smislu čisto formalnom, a dakako, i u smislu tematskom. Ona je birala teme, ili, što je možda točnije, teme su birale nju, tako da su sve odreda bile takve koje nisu mogle pridonijeti njezinoj popularnosti. Ovo se na sreću ne odnosi na čitateljsku recepciju. Ona je imala odano čitateljstvo, i imat će i dalje, tu činjenica odlaska, najavljivanog a ipak naglog, ništa neće promijeniti. Promotreno u kontekstu „regionalne književnosti“ („politička korektnost“ valjda brani da na ovom mjestu kažem: postjugoslavenske književnosti), valja svakako potcrtati da su njezini romani čitani preko zadanih granica jer su tako i pisani.

NJezina smrt nije put u onostrani vječni život, da takve utjehe nema Daša je znala, ali njezina književnost ostaje živa i ona traje s ove strane, dok bude njezinih čitatelja.

Vladislava Gordić Petković

književna teoretičarka i kritičarka

Draga prijateljica i izuzetna spisateljica, čiju smo nostalgiju za bolje uređenom prošlošću delili svi mi koji smo je poznavali, danas je ušla u istoriju svetske književnosti. Daša Drndić spada u sam vrh savremene regionalne proze, dobitnica je i finalistkinja veoma relevantnih stranih nagrada. NJen junak Andreas Ban nemilosrdno zaseca u tajne i prestupe sopstvene i tuđe, jednako odlučno kad kopa po sopstvenim ranama i kad potkazuje nepravedne druge. Odlučno i odrešito pisala je o privatnom i političkom, o istoriji i pojedincu, o etici i izdaji ideala.

Vladimir Arsenić

književni kritičar i urednik

Upoznao sam mnogo pisaca i spisateljica, ali s malobrojnima sam postao i ostao prijatelj. Čast mi je što mogu da kažem da je Daša Drndić bila moja prijateljica, a još više što sam bio njen prijatelj. NJena književna veličina je nesporna. Štaviše, neuporedivo veća od postjugoslovenskih okvira kojima je jezikom pripadala. Ona je bila spisateljica svetskog ranga.

Daša je bila najveći borac kojeg sam upoznao. Neko ko je vedrinom, osmehom i duhovitošću prkosio svetu i njegovim nepravdama. Brižna, nežna i pažljiva, nesebična, iskrena, nadasve hrabra i bez dlake na jeziku. Volela je život i ljude i iskreno im se, poput deteta, radovala. Bila je sjajna kuvarica i domaćica. Večere koje je priređivala bile su prave gozbe, eksplozije ukusa i radosti. Umela je da se posveti svojim prijateljima, potpuno i bez zadrške. Da sluša i savetuje, da zabavlja i začikuje, da se smeje na svoj račun, da psuje i grdi, i da grli, dugo i snažno. Daša je bila moja prijateljica i ja sam bio njen prijatelj.

Reči „Daša je bila…“ zvuče tako lažno. Daša nije bila, ona jeste.