Davati sebe do krajnjih granica

Strast je ostala nepromenjena, samo su se prilike menjale tokom godina, kao što se menjao i sam život. Ovih dana umetnički direktor Kompanije Gauthier Dance nije samo zadužen za svojih 16 igrača. S obzirom na to da ima suprugu i troje dece, porodica je na prvom mestu. U ranim četrdesetim, on je odlučio da aktivno odgovori na izmenjenu situaciju, i potraži nove umetničke horizonte. Za njegov poslednji nastup kao igrača koreografiju potpisuje slavni Icik Galili. Naslov je namerno dvosmislen. Na engleskom reč „gift“ znači poklon ili talenat, a na nemačkom otrov. Tako se predstava kreće između dva ekstrema, od blagoslova do prokletstva.

Sa komadom „Poklon“ koji će se igrati 28 marta na sceni Opere Madlenianum u okviru 16. Beogradskog festivala igre, Erik pokušava da razmisli o tome ko je on zaista: igrač, koreograf, pevač, umetnički direktor, producent, zaštitno lice vodećeg brenda automobilske industrije ili jedan sasvim običan tata. Na tom zadatku mu se pridružio Icik Galili – umetnik koji kombinuje svoje koreografsko umeće sa doktoratom iz psihologije. „Poklon“ je način da se zahvale – umetnosti, životu i ljubavi.

* Kada pogledate unazad, koja je prva stvar na koju pomislite kada govorite o pokretu, igri ili sceni?

– Pokret, igra, scena – definitivno je nešto što će ostati u meni do kraja života. Kada odrastete kao igrač, to je prirodno kao vazduh koji dišete. Štaviše, kao koreograf i umetnički direktor trupe Gauthier Dance, nastaviću da radim za umetničku igru, iako više neću igrati.

* Da li će ostati nešto što ste želeli da odigrate, a niste imali priliku?

– U komadu „Poklon“ koji donosim na 16. Beogradski festival igre, postoji ta ironična scena gde izvodim delove uvodnih scena svih uloga koje nisam imao prilike da igram u Baletu Štutgart. Ali, naravno, ovo je šala, a ne nešto što stvarno mislim ili zameram mojim direktorima. Romeo je možda jedina uloga koji bih stvarno voleo da sam igrao. Međutim, gledajući unazad moram reći: moj život kao igrača je u potpunosti ispunjen. Zadovoljan sam onim što sam uradio. Sve je ispalo kako treba!

* Šta savetujete mladim igračima ili onima iz vaše kompanije?

– Iskreno, nisam tip koji bilo koga savetuje. Ali kada to učinim, obično kažem: „Igrajte snažno!“. Ne gubite ni minut svog vremena u studiju ili na sceni. Nećete ništa postići ako sebe ne dajete do krajnjih granica.

* Sećamo Vas se iz komada „Don Q“ izvedenog pre mnogo godina na Beogradskom festivalu igre, sa legendarnim Egonom Medsenom. Šta se od tada promenilo u vašem životu?

– Očigledno, ceo moj život se potpuno promenio. U vreme te premijere, tek sam počeo da se navikavam na ideju da budem umetnički direktor sopstvene trupe u okviru Theaterhausa u Štutgartu. Kompanija je brojala šest mladih igrača, i niko nije znao šta će budućnost doneti. Tokom ovih uzbudljivih meseci, odnosno na samom početku, Egon je bio ogromna podrška, i to ne samo sa mnogo praktičnih saveta. Učinio je da dublje razumem igru što sada pokušavam da prenesem svojim igračima: da moraju znati značenje najmanjih pokreta pre nego što ih stvarno izvedu. Da treba da osećaju pre nego što igraju – i da svaki pokret treba da dođe iznutra.

* Šta će beogradska publika imati priliku da vidi ovog puta?

– „Poklon“ je moj način da kažem koliko volim igru i scenu – ali i način na koji se pozdravljam sa aktivnom karijerom igrača. Osećam se izuzetno privilegovanim što je Icik Galili krenuo na ovo posebno putovanje sa mnom, što me tera da se suočim sa mojim nemirima i sumnjama, kao i osećanjem čiste radosti u izvođenju. Kada to kažem, svestan sam činjenice da ću sa „Poklonom“ produžiti svoj vek na sceni još najmanje godinu dana. Dok sam vežbao sa Icikom, ponovo sam otkrio ljubav prema igri. Uz to, nedavna premijera je bila veliki uspeh, potražnja za ulaznicama je prevazišla sva očekivanja. Osećao sam da nije ispravno da se zaustavim posle samo nekoliko izvođenja u Nemačkoj – zato idem na turneju, i zato se radujem susretu sa publikom.

* Šta ćete raditi kada prestanete da igrate? Da li život počinje u 40-im godinama?

– O, mislim da imam još bezbroj ideja i nakon što završim karijeru kao aktivan igrač… Koreografija, vođenje trupe, kreacija Međunarodnog festivala umetničke igre COLORS u Štutgartu… Takođe, ja sam tata tri vrlo živahna deteta.

* Da li pratite predstave u Baletu Štutgart?

– Kad uspem, da. Uvek je zabavno posetiti stare prijatelje. Osim toga, Balet Štutgart je bio veliko poglavlje u mom životu. Ali čak i sa praktične tačke gledišta, dobro je biti informisan i siguran da nema sukoba između našeg i njihovog repertoara.

* Kako funkcioniše Theaterhaus u Štutgartu? Kakav je prostor i koliko je otvoren za igru?

– Theaterhaus Štutgart je jedan od najvećih nezavisnih umetničkih prostora u Evropi. Činjenica da u pozorištu koje je u privatnom vlasništvu funkcionišu dve trupe, trupa umetničke igre i pozorišna trupa, čini ga jedinstvenim u Nemačkoj. U ovoj zemlji, pozorišta su obično federalne ili opštinske institucije. Verner Šrecmejer, šef Theaterhausa, svakako je vrlo hrabar čovek, koji nosi odgovornost za mnogo igrača i glumaca. Ali i mi smo imali sreće. Štutgart je grad umetničke igre. Mi imamo veliku podršku publike i osećamo se voljenima. Šta više možete tražiti kao umetnik?

* Koje sećanje nosite iz Beograda, i kako biste pozvali publiku da otkrije „Poklon“?

– Vrlo lepa sećanja. Na samom početku za našu trupu, Beogradski festival igre nam je ponudio jedan od prvih međunarodnih nastupa. Bila mi je velika čast da budem pozvan, a dobro znam koliko je tada bilo hrabro selektovati naš komad. Nikada neću zaboraviti veličanstvenu atmosferu i publiku naklonjenu umetničkoj igri. Takođe, grad je zaista lep. Tako da se neizmerno radujem „Poklonu“ u Beogradu.

Reklame za automobile

* Uradili ste više reklamnih spotova za jedan veliki automobilski brend. Na koji način se takva iskustva razlikuju od pozorišta?

– Rad u komercijalnom kontekstu nije toliko različit od koreografija za „redovnu umetničku proizvodnju“. Velika međunarodna preduzeća su mnogo otvorenija nego što to obično mislimo. Štaviše, razlog zbog koga traže da stvaram za njih jeste činjenica da sam umetnik. Zainteresovani su za umetnički, a ne standardni marketinški pristup. Takođe, zahvaljujući festivalu COLORS, izgradio sam odlične odnose sa mnogim sponzorima. Uloga producenta je uzbudljiva uloga za mene!