INTERVJU David Jakovljević, scenarista filma „Jorgovani“: Elitizam je tužna praksa potekla iz kompleksa

David je bio zadužen za scenario, a Siniša za režiju, ovog pametno napisanog i precizno odglumljenog meta filma. Komedije kojih se ne stidimo nisu baš česte u današanjem filmu, otud je veliki uspeh „Jorgovana“ upravo u tome. U filmu pratimo glumački par koji tumače Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić, kao i njihove kolege sa snimanja, ali i njihovo slavlje povodom nagrade za najbolju seriju godine.

Davida Jakovljevića, odnosno njegov rad, upoznali smo u filmu „Usekovanje“, ali i seriji „Tajna vinove loze“. U „Jorgovanima“ ga čak vidimo i u maloj ulozi. Sa njim smo popričali o samom filmu, stanju u domaćoj kinematograiji, o onome što je bilo i o onome što će biti.

Za početak, čestitke na jako zabavnom i dobrom filmu. Kako je došlo do ideje za „Jorgovane“? Koliko je rad na „Tajni vinove loze“ bio inspiracija, ili ste je skupljali sa drugih mesta?

Za početak, hvala. Naš producent i saradnik na oba filma, Zoran Janković, nam je predložio, ali nas na neki način i izazvao, da po istom kamernom receptu brzog snimanja za 18 dana napravimo komediju koju će on da finansira. Mi smo odmah skočili na ideju novog snimanja i prihvatili taj umetničko/poslovni izazov. Počeli smo maštanje od Slobode i Ivana, kao sada već legendarnog tandema produkcije Košutnjak filma. I pošto oboje odlično pevaju, a mi smo hteli da široka lepeza njihovih talenata dođe do izražaja, setili smo se pesme „Kad zamirišu jorgovani“, jer nam je zvučala poput naslova Mir Jam – odakle je sve i počelo serijom „Ranjeni orao“. Kada smo ustanovili te elemente, bavili smo se, na jedan stilizovan i komediografski pojačan način, našom industrijom i odnosima u okviru iste. A ti odnosi su, kao u „Usekovanju“, po mnogo čemu slični porodičnim. „Tajne vinove loze“ su, kako u filmu kaže mlada glumica Maja koju igra Jana Bjelica, moje prvo pravo profesionalno iskustvo za koje sam zahvalan i gde sam mnogo naučio, ali „Jorgovani“ nisu potekli odatle, iako su u dijalogu sa formatom melodramske televizijske sage.

Kako se prodaje / objašnjava/ približava glumcima, producentima i u krajnoj liniji publici meta film?

Što se tiče saradnika – tako što im se pošalje scenario (smeh). To što je “film o filmu” čini ga samo lakšim za razumevanje ljudima iz filma. Dok se publici približava tako što su ljudi iz filma, ipak, pre svega ljudi.

https://citymagazine.danas.rs/popkultura/film-tv/jorgovani/

Koji meta filmovi iz istorije filma su vam padali na pamet dok ste spremali i pisali scenario? I kako je domaća kinematografija do sad funkcionisala sa ovim „podžanrom“?

Nije bilo druge reference izuzev „Zabave“ s Piterom Selersom u glavnoj ulozi, što tehnički jeste film o ljudima iz filma, ali ga ne bih nazvao meta filmom. Zajednička okolnost je što se sve dešava u jednom prostoru. A sad kad razmislim naša kinematografija je bogata primerima ovog podžanra. „Mala noćna muzika“, „Život i smrt porno bande“, „Srpski film“, „Klip“, „Tilva Roš“, sve su to reprezentativni naslovi, mada nisu svi u podjednakoj meri meta, iako se služe tim sredstvima.

Kako su vam velike glumačke zvezde verovale da to što radite, iako je drugačije, ima smisla?

Glumci i glumice izuzetno vole da se izmeste iz zone komfora i istražuju nove izraze. Širom sveta mnogi daroviti ljudi, koji mogu mnogo toga da ponude, završe zatočeni nehumanim zakonima ponude i potražnje, u nekakvoj fioci tuđe percepcije. Mi smo hteli da, makar delimično, ispravimo tu nepravdu i da igramo na predrasudu publike o njima kao čednom paru i da iznenadimo. Ono što je za nekoga osveženje, nekom drugom će biti razočaranje i to je rizik sa kojim smo pristali da se nosimo u ime viših ciljeva. Da pružimo njima šansu za drugačiji proces i da pružimo publici mogućnost drugačijeg iskustva. I mislim da je to jako važno.

Lik scenariste ste u filmu predstavili kao tipa koji se malo šta pita, i koji je često poslednja rupa na svirali u autorskom timu. Koliko ste tu dali sebe, a koliko generalno vaš deo zanata?

Ne bih rekao da smo poslednja rupa na svirali, već prvi na liniji fronta produkcije. Kada država i fondovi daju novac za snimanje, trebalo bi da ga daju na osnovu scenarija. Naravno, kao i u svakoj drugoj industriji, u filmu (koji je jako skup sport) ima svakojakih dogovora po političkoj i ličnoj osnovi, ali to su primeri nepoštenog poslovanja. Koje ne sme da se normalizuje. Iz tog razloga mi je bilo bitno (a i smešno) da se poigravam sa time kako su scenaristi doživljeni. U krajnoj liniji, publika ne zaslužuje da sadržaj za nju osmišljava neko nepoštovan, vezanih ruku. A pošto meni ruke nisu bile vezane ničim drugim izuzev vremenom koje mi je dato, potrudio sam se da me bude u svim likovima, ne samo u liku scenariste.

Što ste baš vi taj koji svira klavir u filmu i nadgleda sve?

Uprkos predsrasudi o scenaristima kao povučenima, oduvek su me zanimale performativne umetnosti, poput muzike i glume. I shodno tome, od studentskih dana, pred svako snimanje molim Sinišu da me ubaci da igram nešto (smeh). I obično se desi da ostane neko malo prazno mesto. A ovde je bilo zgodno što se baš radi o pijanisti nadziraču, jer, u sklopu priče o meta filmu, taj notni zapis pred njim postaje scenario… Sve dok ne dođu trubači i ne krene pesma, a on ode od klavira. Od tog trenutka već uspostavljeni likovi sami ispisuju svoju sudbinu.

Kako reagujete na komentare „običnog sveta“ koji ipak živi kroz stereotipe, i ne žele da gledaju film sa Bosiljčićem i Slobodom, zbog njihovog prethodnog komercijalnog rada?

Ne bih taj svet nazvao običnim. To su elitisti. Naš narod voli Slobodu i Ivana, o čemu svedoče gledanosti serija na kojima su prethodno radili, a nadam se da će i gledanost Jorgovana. A što se tiče elitizma, to je tužna praksa potekla iz kompleksa. Ljudi koji se osećaju nesigurnima u vezi sopstvenih postignuća imaju taj ružan običaj da unize tuđa, ne bi li se nekako izdigli. Za mene je to, naročito u ovako maloj sredini i tržištu poput našeg, smešno i kontraproduktivno. Izlečenje od kompleksa može doći samo kroz rad na sebi, nikako putem omalovažavanja drugih. O kojima, najčešće, ništa i ne znamo.

Jorgovani, autorski ili komercijalni film, ili oba?

I kako vi gledate na komercijalni deo svog rada, odnosno koliko je on komplementaran u odnosu na ove druge radove? Da li pravite vezu ili razliku između komercijalnog i autorskog?

Autorsko je ono što naprave autori, pa je zbog toga moguće nazvati ga autorskim i pre snimanja, po samom angažovanju autora. Da je Bergman danas živ i da objavi da pravi novi film, ne bismo se pitali da li će taj film biti autorski. Pri čemu nas, zaista, ne poredim s Bergmanom, već samo navodim primer. A komercijalno je ono što mnogo ljudi kupi i stoga je nemoguće nazvati ga komercijalnim pre nego što se navrši bioskopski ili televizijski vek tog sadržaja. Komercijalno, jako često, ima pogrdan prizvuk i prevodi se kao za široke narodne mase. Lično, mnogo više volim široke narodne mase nego uske, ekskluzivne krugove ljudi. Najviše bih voleo da membrana između ta dva sveta postane propustljivija i da narodno osećanje dospe u uske krugove, kao i da moć uskih krugova dospe u narod. Ali to nije u interesu uskih krugova. Prema tome, ni oni ne interesuju mene – pravim filmove za narod.

S obzirom da je ovo već drugi za redom film sa Cvetićem, već vas posmatraju kao tandem. Jel imate i dalje želje za radom kao dvojac? I da li ste tim ili dva jaka pojedinca koji dobro sarađuju?

Imam želju da radim sa Sinišom do kraja života. Uz to, naravno, želim i njemu i sebi da radimo sa drugim ljudima. Kako bismo opstali i dodatno se razvili. Prema tome možemo biti i jak tim i jaki pojedinici, ili jaki u nekim drugim timovima, sve zavisno od konteksta. Ali stoji da mi je Siniša prvi saborac i najbolji prijatelj u ovom poslu. Zajedno smo sazrevali, učili i sanjali i još uvek nam je zabavno kao kad smo počeli. Možda čak i više.

Oba scenarija se bave običnim ljudima, njihovim odnosima, ali u nešto neobičnijim situacijama. Da li su to generalno teme i načini pričanja priče koji vas intersuju. Gde se tu onda nalaze politika, angažovanost, istorija itd ….

Politika se, na filmu kao i u životu, prelama na običnim ljudima. U „Jorgovanima“ se, za razliku od „Usekovanja“, ipak radi o slavnim ličnostima, čiji je život nešto neobičniji u startu, zbog sve pažnje koja je na njih usmerena. Ali je u našem fokusu i dalje ta običnost, jer se bavimo njima kao ljudima, a ne simbolima. U tom smislu, interesuju nas ljudske priče. Ovog puta ima nešto više zabave i nešto manje angažmana, ali od angažmana ne planiramo da odustanemo u budućnosti.

Na kraju filma dva klasića recituju rumunske reditelje i hvale njihovu školu filma. Da li mislite da tako nešto može da se desi i našoj kinemtografiji jednom i kojim pravcom i stilom bi trebalo da se pozabave autori da bi nastala nova škola srpskog filma?

Rumunska kinematografija je izrasla u jednu od najboljih svetskih kinematografija u 21. veku. I, kao komšije, predstavljaju dobar primer. Ne stilski, već metodološki. Mislim da kod nas trenutno nema uslova za uniformisan kolektivni izraz, ali da nam to ni ne treba. Da je naša snaga u našoj raznolikosti i naš problem u sujeti i želji da se bude prvi. Pojedinac iz Srbije će vrlo teško otići i uspeti sam u svetu. Jer film nije sport, gde je takav scenario moguć, već kolektivna umetnost. Prema tome, na scenu može da stupi samo kolektiv. Kao što dva klasića kažu na kraju: moramo zajedno. A o zajedništvu, opet, mnogo više zna narod od uskih krugova. Zasigurno nikad nećemo snimiti bolji holivudski film od Holivuda. Zato je bitno ne imitirati tuđe, nego pronaći svoje i uporno rizikovati.

Šta je sledeće što nas očekuje od vas?

U procesu smo skupljanja sredstava za film o hajducima, smešten u epohu, krajem 16. veka. To je prva ideja koju smo Siniša i ja počeli zajedno da razvijamo, mnnogo pre nego što su Usekovanje i Jorgovani ikad pomenuti. Zato bih bio jako srećan da taj poduhvat dočeka uspešnu realizaciju.