David Unger, književnik iz Gvatemale: Novi sajmovi knjiga demantuju uverenje da mladi ne čitaju

NJegovu knjigu “Mastermajnd” objavio je Čigoja.

David Unger je rođen je 1950. godine u Gvatemali. Diplomirao je književnost na Univerzitetu Masačusets i magistrirao poeziju i prevođenje na Univerzitetu Kolumbija. Objavio je različite pripovetke i romane, a njegovi prevodi uključuju dela Rigoberte Menču, Terese Kardenas, Silvije Moline, Barbare Džejkobs i drugih. Vlada Gvatemale mu je 2014. dodelila Nacionalnu nagradu „Migel Anhel Asturijas“ za njegovu književnu karijeru. Pored romana, piše i knjige za decu.

Trenutno je direktor Programa sertifikacije publikacija na Sutu koledžu u NJujorku.

U razgovoru za Danas David Unger govori o svom romanu koji se upravo pojavio pred našim čitaocima, svom spisateljskom i društvenom angažmanu, ali i o izazovima koje pred književnost postavljaju nove tehnologije.

Kakvo je iskustvo bilo pisanje političkog trilera kao što je „Mastermajnd“ nakon što ste pisali karatke priče i poeziju?

– Dakle, „Mastermajnd“ je četvrti roman koji sam objavio i hteo bih da istaknem da, iako se radnja mojih romana dešava u Gvatemali, pišem isključivo na engleskom… Prethodni romani su se bavili različitim epohama u istoriji Gvatemale: “Život u prokletim Tropima – oružani sukob 80-ih”, “Cena bekstva – uticaj industrije banana (Kompanija United Fruit tridesetih godna)” i ”U mojim očima, prelepa si – život autohtonih Maja između 70-ih i 90-ih“ koji uspeva da se osavremeni. Napisao sam “Mastermajnd“ kao lični izazov: pitao sam se da li bih mogao da napišem roman o savremenom događaju koji se dogodio u Gvatemali 2009. godine koji bi nekako mogao da razjasni događaj koji za Gvatemalce i dalje zbunjivao. Usudio sam se da napišem ljubavni roman koji je bio i triler.

Vaš roman “Mastermajnd” se bavi slučajem Rodriga Rozenberga iz 2009. On je bio advokat koji je napravio snimak na kome je rekao da ako se bude pojavio mrtav, to je zato što ga je predsednik Republike ubio. To je roman koji je, ako ne grešim, preveden 11 jezika, sada je prevden i na srpski, u čemu je ključ tolikog uspeha?

– Hvala vam na ovom pitanju. Slučaj Rodriga Rosenberga mi se činio zanimljivim jer sam mislio da mogu da napišem roman — fikciju — koji prevazilazi sve što je stvarnost, iako je većina Gvatemalaca koji su preživeli taj incident mislila da je „stvarnost nadmašila fikciju“. Neverovatna je priča o tome koji su sve dokumentarni filmovi snimljeni, i objavljeno nekoliko nefikcionalnih knjiga, ali mislim da ti napori ne uspevaju da razumeju ono zašto u Rodrigovim postupcima. Da bih razumeo slučaj, konstruisao sam ljubavni roman, o ljubavi između Giljerma Rozensvajga (Rodrigo Rosenberg) i Merjam Kalil (Mardžori Musa) koji uveliko odstupa od navodnih „stvarnih“ događaja.

Da li književnost, prema vašem mišljenju, i dalje, poseduje subverzivni potencijal kao nekada u vreme latinoameričkog književnog buma?

– Recimo to ovako, latinoamerički bum je bio jedinstven fenomen: doneo nam je subverzivna dela Borhesa, Onetija, Asturijasa i Elene Garo, ali je takođe omogućio objavljivanje inovativnih romana pisaca kao što su Garsija Markes, Vargas LJosa, Manuel Puč i Isabel Aljende. Mnogo dobrih romana je objavljeno od buma do sad—mislim na dela Karlosa Franca, Anheles Mastrete, Horhea Volpija i Huana Gabrijela Vaskesa, ali mislim da niko od nas nije uspeo da napiše romane koji mogu da definišu epohu kao što su to uradili pisci buma.

Kako vidite budućnost književnih sajmova poput onog u Gvadalahari, u Meksiku, na kome ste radili?

– Pa, naš sajam u Gvadalahari i sajam u Bolonji, koji je sajam knjiga za decu, dva su velika sajma koja iz godine u godinu nastavljaju da rastu po broju profesionalaca i publike, dok su London i Frankfurt ostali iste veličine. Istovremeno, svake godine postoji četiri ili pet novih sajmova koji pokušavaju da budu međunarodni. Kažu da mladi više ne čitaju kao nekada, ali mislim da razvoj ovih novih sajmova demantuje tu percepciju.

Kako gledate na izdavaštvo u Latinskoj Americi, posebno nakon pandemije virusa korona?

– Pandemija je bila veoma težak udarac za latinoameričke izdavače jer u našim zemljama ima malo knjižara i zato što mnogi izdavači nastavljaju da se bave kulturnim i književnim radom sa malo sredstava u poređenju sa velikim lancima. Osim Venecuele, Kube i Nikaragve, mislim da latinoamerički izdavači osećaju manji pritisak nego ranije. U Gvatemali, na primer, već postoje četiri nova nacionalna sajma na kojima naši izdavači mogu da prodaju svoje knjige i da svojim piscima daju prostor i otvore se novoj publici. Veoma sam impresioniran što Beogradski sajam knjiga slavi svoje šezdeset sedmo izdanje. To je predivno.

Koliko je globalizacija pomogla, uslovno rečeno, malim književnostima kao što je književnost Gvatemale? Iz vaše zemlje dolaze ugledna književna imena kao što su Rigoberta Menču ili Eduardo Halfon?

– Rigoberta Menču je 1992. godine dobila Nobelovu nagradu za mir i najpoznatija je po knjizi koju je objavila o svom ocu i njegovoj porodici. Eduardo Halfon je hteo da postane međunarodni pisac, što je i postigao, ali postoje mnogi drugi pisci kao što su Rodrigo Rej Rosa, Denis Fe-Funšal, Havijer Moskera i Hose Luis Perdomo koji nastavljaju da pišu tekstove koji imaju mnogo veze sa aktuelnim događajima u Gvatemali. Danas je konkurencija za objavljivanje postala veoma žestoka širom sveta.

Da li globalizacija, prema vašem mišljenju, doprinosi očuvanju ličnog književnog identiteta, ili mu možda odmaže?

– Pa, mislim da mu šteti, jer dolazimo do tačke u kojoj se čini da je književnost sve neupadljivija i sve više segmentirana. Što se Gvatemale tiče, nadam se da će ogromna autohtona zajednica Gvatemale, čini je 50 odsto stanovništva, početi da objavljuje na svojim izvornim jezicima ili na španskom i da će nam doneti nove vizije, u stilu Rulfa ili još nekih velikih. Više volim da čitam pisce koji su manje „internacionalni“, a koji otkrivaju stvarnost zemalja ili područja o kojima malo znamo.