Deca ne žele da gledaju ovaj svet: Slikar Saša Marjanović povodom svoje izložbe nadahnute filmom Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom“

Srđanov tekst smo objavili a ovoga puta o svojim radovima priča umetnik sam – Saša Marjanović.

Zašto je naslov izložbe pitanje „Zašto sam ja baš ja, a ne ti“, koji je istovremeno citat iz filma Vima Venedersa Nebo nad Berlinom i stih iz Pesme detinjstva Petera Handkea?

– Zbog toga što je to egzistencijalni pitanje i pitanje koje postavljamo još kad smo deca kada želimo da se izmestimo iz situacije gde smo životno postavljeni. Bilo mi je intersantno da to bude naslov izložbe budući da je ona koncepcijski povezana sa filmom Nebo nad Berlinom Vima Vendersa, koji se ovde indirektno bavi tematikom dece koja vide anđele. Deca su takođe i u mojim radovima kao jedan vid pitanja i tema kojima se bavim. Zaokuplja me egzistencija deteta u ontološkom smislu, u egzinstencijalnom smislu, socijalnom smislu u različitim kontekstima…

Deca na vašim slikama su kao odsečena od sveta, usamljena, zure u igračke ili u neku tačku. Zašto ste izabrali da ih na taj način  predstavite?

– Pošto sam i sam roditelj na mene je jako delovala rečenica mog deteta koje mi je, zbog posla kojim se bavim, reklo „Ti uvek imaš vremena za mene nasuprot mojim drugovima čiji roditelji rade po ceo dan“. Meni je to negde bila potvrda da sam tačno uvideo situaciju današnje dece koja su jako usamljena u svojim porodičnim domovima gde su roditelji zauzeti rešavanjem svoje egzistencije tako što rade i više nego što bi trebalo. Daleko smo od socijalnog uređenja koje smo ranije imali u državi koja je bila jedna velika Jugoslavija gde je važilo osam sati rada, osam sati odmora (kulturnog uzdizanja i druženja s porodicom) i osam sati sna.Tada je, nekako, bilo više vremena za porodicu, živelo se u humanijem društvu. Sada je liberalno – kapitalističko društvo dovelo do toga da ljudi postaju sve više mašine i robovi potrošačkog društva pri čemu najviše zamemaruju porodicu. U toj jurnjavi za profitom deca ostaju zanemarena i to nema veze sa tim iz kojih socijalnih slojeva dolaze – siromašnih ili bogatih. Siromašni rade da bi preživeli, a bogati da bi bili još više bogati. A najveće botgatstvo čoveka koje sebi može da priušti je, zapravo, slobodno vreme.

Izdvajaju se i posebno uznemirujuće deluju na posmatrača dve slike. Na jednoj je dečak koji se krije u ćošku , na drugoj dečak s licem zaronjenom u ruke ispred sebe. Da li su tragedije u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni, kao i ratovi koji se trenutno vode i u kojima nažalost stradaju deca uticali na ove vaše radove?

– Ne, ove slike su nastale 2017. godine i više su plod intuitivne strane moje ličnosti, koja opipava puls egzistencije unutar određenog društva u globalnom smislu. Lokalno je samo refleksija onoga što se globalno zbiva u svetu, onoga što se uobičajeno dešava u Americi . To je refleksija globalnih problema…Dva dečaka koja su predstavljena na dve slike „Olafov ugao“ i „Svetlost i tama“ su jedino u boji i u konceptualnom smislu vezuju se za film Nebo nad Berlinom. One su jedino u boji. Moja ideja je bila da predstavim taj savremeni trenutak kako deca ne žele da gledaju ovaj svet. To je moja imaginacija, kao što je Venders imao imaginaciju da deca mogu da vide anđele. U filmu „Nebo nad Berlinom“, kad se pojavi anđeo koji želi da bude smrtan i da proba ovaj život film postaje u boji. O toj relaciji je ovde reč.

Deca su na vašim crtežima i slikama prikazana realistički, pretpostavljam da korstite fotografije kao predložak, gde ih pronalazite?

– Da, za takvu vrstu radova koristim fotografije. Nekad je to moja lična fotografija iz detinjstva ili meni bliskih ljudi, ili su to scene iz filma kao što su na ovoj izložbi scene iz filma Nebo nad Berlinom. Na jednoj od njih je profesor Homer kojeg glumi Kurt Boa koji je u ovom filmu glumio čoveka koji umire u starosti. a inače je to bila njegova poslednja uloga. I bio mi je upravo facinantan iz tih razloga. Glumcu, koji je svestan da je na zalasku karijere dodeljuju ulogu Homera koji kao u nekoj čekaonici čeka da smrt dođe po njega. Ta scena mi je bila intrigantna da je postavim u kontekstu dece i nadolazećeg života, kao kontrast. I, upravo to preplitanje života i smrti su bili ideja vodilja u konceptualnom smislu obolikovanja izložbe.

Zanimljivo je što ste odlučili da jedan vizuelno upečatljiv medij prevodite u drugi medij – u cretež i sliku. Kako na vas utiču druge umetničke discipline. Dodala bih da je, eto, i Venders prvo želeo da se bavi slikarstvom.

– I Tarkovski je. Film je za mene jako bitan medij kao i književnost. Mihael Hanake je takođe jedan od filmskih autora koje mnogo volim. To su sve autori koji su mi bliski jer su obrađivali slične teme kojima se bavim. Recimo, Hanakeova Bela traka mi je potpuno facinantan film, koji se bavi baš problematikom detinjstva i odrastanja. Radnja filma je smeštena pred početak Prvog svetskog rata, a film je snimljen u crno beloj varijanti 2008. godine Već mi je super to evociranje prošlosti kroz likovnu poetiku u crno belom filmu . Sve mi se prožima jedno s drugim.

Na kraju, šta kaže vaše dete za vaše slike?

– Kaže mi “Pa, ti to dobro radiš”.

Autoritet

Malo drugačiji od većine radova je grupa crteža pod naslovom „Autoritet“ sa šišanjem, koje po sebi ima više konotacija kao mera higijene, discipline, kazne, ulepšavanja…U kom kontekstu ste vi izabrali ovu radnju?

– To je Orvelovska priča u univerzalnom smislu. Crteže sam nazvao Autoritet jer osoba čije lice ne vidimo na slici, čiji identitet ne znamo oblikuje dete po nekom svom naličju – takva je kompozicija. Za mene je to linija društvenog oblikovanja čoveka koja ga usredsređuje unutar jedne životne putanje i želi da ga napravi prema nekom svom obliku, da li je to liberno kapitalističko društvo danas ili socijalistički režim nije važno koliko modelovanje čoveka prema određenim principima ali je to i autobiografska priča. Meni ja majka bila berberin.

Izložba Saše Marjanovića u Galeriji RTS– a biće dostupna publici do 11. oktobra.