Deca treće kulture

 I u predstavi na ovogodišnjem Bitefu on se, na neki način, bavi odnosom Evrope (Evropske unije) i sveta izvan nje, odnosno razvijenih i nerazvijenih, onih koji kreiraju globalnu politiku i onih koji trpe njene posledice. Njegovi „glumci“ su deca, „žrtve“ života svojih roditelja – od onih koji su predstavnici velikih kompanija i korporacija i koji se seljakaju po svetu, do onih koji beže iz ludila građanskih ratova u svojim zemljama i ostavljaju svoju decu. Ta deca, zajedno s onom drugom, susreću se i dobar deo života provode po aerodromima. Neki od njih s viškom pasoša, sa znanjem nekoliko jezika već u ranim godinama života, ali svi iskorenjeni i u potrazi za identitetom. Oni u predstavi govore kakav će svet biti kada ga oni budu kreirali. Zajedno sa Kegijem autor predstave je i argentinska umetnica Lola Arias, a u Beograd s neobičnom trupom sastavljenom od dece došao je asistent reditelja David Mes, koji za Danas govori o predstavi „Airport Kids“.

– Jedan veliki činilac kada je u pitanju identitet jesu okolnosti, situacija u kojoj si rođen. I, posebno u tom smislu, ova deca su drugačija između sebe zato što njihovi roditelji, koji rade u internacionalnim organizacijama, ili zbog građanskih ratova ili iz nekog drugog razloga, napuštaju svoje socijalno okruženje, napuštaju svoje domove, prijatelje, stvari koje su voleli i stižu u novo okruženje gde ponovo traže svoje mesto i nove prijatelje. I to saznanje da biste morali ili mogli ponovo da se selite čini da ova deca postaju odrasla vrlo brzo jer shvataju da život nije statičan, da se stvari menjaju i da ljude koje volite – gubite. Oni su na neki način odrasliji nego druga deca njihovih godina. Ali, s druge strane, njima je mnogo više potrebna toplina, emocionalna nežnost i vrlo su vezani za nekoliko ljudi koje imaju i koji su stalno prisutni u njihovim životima. Ova deca, u stvari, još tragaju za svojim identitetom kao i sva druga deca u procesu odrastanja, ali je njima na neki način teže jer iako postoje nova sredstva komunikacije kao što su internet, skajp, društvene mreže, ona funkcionišu samo do određene granice. Moja lična tačka gledišta je da su stvarne veze, stvarni ljudi i istinsko bivanje zajedno ono što znači. Deca u komadu kažu da je porodica veoma važna za njih i za nju su vrlo vezani .

Da li mislite da je moguće da jednoga dana njihova mašta postane stvarnost i da će možda i zameniti uloge?

– Ja čvrsto verujem da je promena moguća i da sve što želite možete postići ako se trudite. Ali, takođe, neki ljudi moraju da se trude više. Da ponovim, socijalno okruženje je veoma važno i može da olakša ili oteža postizanje uspeha. Nekada je baš to što krećete od dna veća motivacija koja će vas odvesti dalje, ali potpuna poromena svetskog poretka možda je iluzija. Pored obrazovanja, za koje mislim da je ključno, talenat je jedan od načina da se postigne uspeh ali, opet, ako ne živite u razvijenoj zemlji, pitanje je da li će vaš talenat uopšte biti otkriven i da li će moći da se razvije.

Time što ste na scenu doveli decu koja govore o svom sopstvenom bekgraundu, a potom i o onome kako bi oni voleli da život izgleda, šta ste želeli da postignete ili čak promenite u pozorištu i možda u društvu?

– Mislim da je, na neki način, osnovna poruka komada da je promena moguća. U završnoj pesmi deca pevaju da će za 20 godina oni odlučivati i da će sve raditi bolje, naučivši nešto iz sopstvenog iskustva. U pozorišnom, tehničkom smislu, u pitanju je nova forma, jer reditelji često rade s običnim ljudima, koji nisu glumci a koje zovu „specijalistima za svakodnevni život“. Na sceni, oni predstavljaju sopstveni životi i to je na neki način autentičnije i predstavlja dokumentovanje onoga što se zbiva. U ovoj predstavi ne pokušavamo da nametnemo neki moralni stav poput onoga „vidite ovu jednu decu, šta se dešava, moramo više da vodima računa o porodici i vezama među ljudima“. To je samo dokumentovanje jedne specifične situacije u kojoj se oni nalaze. Čak i u sociologiji danas postoji termin „deca treće kulture“ i to je ono na šta reditelji žele da skrenu pažnju. Ali, takođe, postoji i taj deo u kome se pitaju kako bi izgledala neka nova utopija. Ovo je, dakle, predstava o odrastanju, budućnosti i utopiji. A svako od nas ima utopiju, koju u određenom trenutku napušta zarad svakodnevnog života i ulaska u društvo. U nekom smislu, ova deca još nisu napustila svoje utopije, oni su još uvek mladi i možda to može biti poruka da nas ohrabri da nastavimo da sanjamo.