Decenije mita o Staljinu

Njegov početak nalazi se u dalekoj prošlosti, u Staljinovoj epohi sovjetske istorije.

Nedosledna i kako je vreme odmicalo sve slabija destaljinizacija posle vođine smrti posejala je samo malo semena sumnji.

Hruščovljeva kritika samo je odškrinula zavesu nad realnim činjenicama, stvarajući u nizu slučajeva novi mit.

Bivši opozicionari ostali su žigosani, dok su nepomerive ostale ocene ideologije i prakse izgradnje socijalizma.

Masovna represija predstavljana je kao niz čistki u nomenklaturi, kao da nisu postojali milioni običnih žrtava terora.

Dugo godina se Hruščov pokazivao kao laka meta Staljinovih poklonika koji i danas bez teškoća hvataju oca „otopljavanja“ u protivrečnostima i falsifikatima.

U pogledu sadržaja Staljinov mit u današnjoj Rusiji sadrži nekoliko ključnih elemenata.

Pre svega, Staljinov model industrijalizacije i mobilizacije proglašava se izuzetno efikasnim i jedino mogućim, neretko čak obrascem za savremenu Rusiju.

U tom kontekstu tako dobro poznati tragični događaji, poput masovne represije ili gladi, proglašavaju se ili za preuveličane, ili za neizbežne i čak korisne, ili podstaknute od nomenklaturne birokratije bez Staljinovog znanja.

Partijski činovnici iz perioda od tridesetih do pedesetih godina u Staljinovom mitu postaju ekvivalent omraženih savremenih oligarha.

Na kraju, centralno mesto u Staljinovom mitu zauzima pobeda u Velikom Otadžbinskom ratu i pretvaranje SSSR u svetsku silu.

I to i mnogo šta drugo pripisuje se prvenstveno, ako ne i isključivo, Staljinovom geniju.

Važan deo Staljinovog mita jeste neizbežna diskreditacija epoha koje okružuju period njegove vladavine.

Umanjuju se preko svake mere dostignuća predrevolucionarne industrijalizacije.

Prećutkuju se podvizi heroja Prvog svetskog rata koji su izvojevali mnoge pobede i nisu dozvolili prodor neprijatelja u dubinu zemlje, sve dok se nije razgorela revolucija.

Kao ni bilo koji drugi, Staljinov politički mit ne podržava istorijska stvarnost, zbog čega je pristalice mita svima silama izbegavaju.

Tvorci mita pažljivo biraju samo „korisne“ činjenice i neretko falsifikuju dokumenta i „dokaze“.

Glavni naglasak je na shemama i spekulativnim konstrukcijama.

Oni naprosto traže da jednostavno verujete u Staljina i njegovu epohu.

Očigledno je da dobronamerni istoričari i čitaoci ne mogu da prihvate takve metode konstruisanja prošlosti.

Previše činjenica i dokumenata opovrgava praktično sve komponente Staljinovog mita.

Što se tiče opštih ocena i koncepata, za njih je potrebno ozbiljno promišljanje i dalje istraživanje.

Uloga Staljina kao vođe ratničkog i pobedničkog naroda je, u stvari, veoma loše proučena.

Mi se do danas uglavnom pozivamo na memoarska svedočenja i ocene sovjetskih maršala.

Mnogo je učinjeno na istraživanju Staljinove diplomatske aktivnosti u okvirima „velike trojke“.

Sve je to važno, ali nipošto nije dovoljno.

Propagandni pamfleti o Staljinu-vojskovođi ne samo da ignorišu druge faktore pobede već, u stvari, ne objašnjavaju Staljinovu ulogu u ratu.

Pobeda i posleratne godine nesumnjivo su bili vreme Staljinovog najvećeg trijumfa, važan izvor legitimacije njegove vlasti.

Utoliko je, na prvi pogled, neočekivanije došlo do rušenja ključnih osnova sistema koje su preduzeli Staljinovi naslednici u prvim mesecima posle njegove smrti.

U značajnoj meri bio je demontiran GULAG, zaustavljena je masovna represija, zamrznuti su ambiciozni i nerealni projekti i programi, među njima i vojni, napravljeni su veliki ustupci selu, prekinut je rat u Koreji itd.

Danas Staljinov zavet slede samo u Severnoj Koreji, jasno pokazujući nepristrasnim posmatračima kakve su realne mogućnosti staljinizma u savremenom svetu.

Prevod s ruskog: Goran Živković

Autor je poznati ruski istoričar čija je knjiga „Staljin“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.