Dečko iz radničke klase koji je postao umetnik

Često uzdizan kao najinovativniji i najuticajniji umetnik na gitari svoje rok generacije, Ranaldo se tokom solo karijere odlučio za intimnije nastupe i ploče, pa će tako u Beogradu nastupiti u okviru konferencije Resonate kao solo akustični izvođač večeras u Domu omladine Beograda, a odmah sutradan, u subotu, i sa performansom „suspended guitar“ u Kinoteci. Razlog za slavlje za kompletan naš umetnički underground!

– Moja majka je bila pijanistkinja, i otuda se u mojoj kući uvek slušala muzika, a zatim je bilo i mnogo muzičara u široj familiji, pa se zaista mnogo pevalo i sviralo. Bavio sam se puno vizuelnom umetnošću, kao i pisanjem u mladim godinama, ali – mada sam svim tim bio okupiran sve vreme – sve do negde polovine mojih studija, nije mi palo na pamet da bih mogao da ‘budem’ umetnik. To prosto nije izgledalo kao mogućnost za dečka iz radničke klase, kao što sam ja – priseća se na početku razgovora za Danas Li Ranaldo.

– Bio sam mlad – mada ne previše – kad je rokenrol muzika 60-tih preuzela svet. Moj otac je doneo najranije ploče Bitlsa, te sam odrastao upoznavši njihovu muziku u ono vreme dok je nastajala – nisam je kasnije otkrivao – i mislim da sam srećnik što je tako ispalo. Iako sam bio mlad, našao sam se dakle u prilici da budem svedok te kulturne eksplozije i osetim se kao njen deo – ističe nekadašnji član Sonic Youtha.

– Čim sam to mogao, pribavio sam sebi pravu električnu gitaru i počeo da zapitkujem prijatelje da mi pokažu neke akorde. Stariji rođak me je tako naučio nekim alternativnim štimovima, kad sam bio tinejdžer, i od tad se nisam više vraćao nazad. Svirati gitaru sa otvorenim štimom zvuči tako dobro i tako različito od svih onih koji sviraju sa standardnim štimovima. Tako da sam rano počeo da eksperimentišem sa svim tim, inspirisan DŽoni Mičel ili DŽonom Fejem ili Velečasnim Garijem Dejvisom. Kasnije sam otkrio da su i Velvet Underground koristili čudne, otvorene štimove, a potom sam u NJujorku sreo Glena Branku i Risa Čatama, koji su obojica takođe upotrebljavali veoma specifične štimove, da bi dobili jedinstvene rezultate – otkriva Li Ranaldo i dodaje – Tako da sam – kad su Sonic Youth počinjali – imao mnogo iskustva sa otvorenim štimovima, a do tad je i Turston Mur već svirao sa Glenom i Risom. Imali smo samo par gitara kada je sve krenulo, uglavnom jeftine instrumente koji nisu mogli da drže standardne štimove tako dobro – lako su ispadali iz melodije, pa smo počeli da izmišljamo svoje sopstvene štimove u skladu sa tim i od tad nikad nismo prestali. U ovom trenutku mogu da kažem da verovatno već decenijama nisam svirao u standardnom štimu.
* Šta je bio vaš prvi utisak kada ste stigli u grad NJujork? Kako ste se upoznali sa muzičkom scenom? Koja je to ličnost, za koju možda mi uopšte danas ne znamo, bila vrlo uticajna na oblikovanje njujorške punk scene?

– Sam grad je imao moćno dejstvo na mene. Kad smo Turston, Kim i ja došli u njega, krajem 70-ih, grad je bio veoma hermetičan, i snažna kultura je ključala u svetu umetnosti i posebno muzike, koje su stalno bili u interakciji. Mnogi umetnici su radili u različitim oblastima – slikari su pravili bendove, gitaristi su pravili skulpture i tako to. Bilo je to vrhunsko vreme kad je puno sjajnih radova stvoreno. Mnogi su želeli da eksperimentišu, probaju nove stvari, i to je bio karakter grada koji najviše je uticao na nas. A mi smo hteli da postanemo deo svega toga.

Uprkos ozloglašenosti umetničkog sveta, bilo je nečeg veoma posebnog u vezi sa tim periodom – neke stvari koje su se tu dešavale, nisu mogle dobro da se prenesu izvan tog uvek napetog grada. Svakako nijedan bend iz tog vremena nije nikad razmišljao o tome da bi mogao da snimi ploču – u to doba nisu postajale nezavisne etikete. Glen Branka je zapravo bio među prvima sa svojom izdavačkom kućom, pored već postojećih „99 Records“. Tako da je osećaj zajedništva bio veoma snažan – i tako ničeg drugog nije ni bilo oko nas – nije bilo turneja nigde, niti planova da se napravi album, jedino što je postojalo bilo je viđanje u klubovima i razmena ideja. Bio je to veoma posebno vreme, koje se ponekad dešava i negde drugde, u Parizu tokom 20-ih ili Sijetlu tokom 90-ih. NJujork je bio to mesto krajem 70-ih i početkom 80-ih.

* Kako ste se upoznali sa Kim Gordon i Turstonom Murom?

– Sretali smo se u klubovima i galerijama po NJujorku, dok se sve više mladih ljudi uključivalo u muzičku scenu, bilo kao učesnici ili društva radi. Sonic Youth nisu bili moj prvi bend, već drugi ‘ozbiljan’ sastav. U NJujork sam se naime preselio sa grupom The Fluks, koju sam osnovao u Bingamtonu, država NJujork, gde sam pohađao koledž. Kad nas je sve pogodio punk pokret, a mi počeli da slušamo zvuke koji su dolazili iz grada NJujorka, bilo je nemoguće ne pokrenuti bend i tako se priključiti uzbuđenju. Po završetku škole, ostali članovi The Fluks i ja smo se preselili u NJujork, gde sam prvi put naišao na Turstona – njegov bend The Coachmen sledio je sličan put – na kraju smo odsvirali nekoliko koncerata zajedno i tako smo se povezali, pa sam na sličan način upoznao i Kim. U stvari, kad me je videla kako sviram sa The Fluks i Glenom Brankom, Kim nas je obojicu nagovorila da počnemo da sviramo zajedno – nas troje smo tako pokrenuli Sonic Youth 1981.

* Kako se to po vašem mišljenju njujorški punk rock pretvorio u alternativni-noise rock u ’80.?

– Scene su se evolutivno razvijale jedna iz druge – ranih 70-ih, prvi tragovi punka su već postojali u NJujorku, ali u to doba niko to nije zvao tim imenom. Do vremena kad sam se preselio u taj grad kasnih 70-ih, punk je već postojao kao scena, a novotalasne grupe su počele da dobijaju ugovore sa velikim izdavačima i proveravaju da li mogu da dopru do sveta. U isto vreme, tamo su uvek postojali umetnici koji su radili sa zvukom kao medijem, mnogo pre nego što je to postala prihvaćena forma u kojoj rade takozvani „umetnici“ – kao valjda nešto nasuprot muzičarima. Neki od tih umetnika su se okrenuli agresivnom obliku punka pod imenom „No Wave“ – nije ih bilo briga da li umeju da sviraju instrumente ili ne – zato što im je važna bila emocija, ne tehnika sviranja. „Noise“ scena je evoluirala iz svih ovih pomenutih elemenata – nije čak ni ispravno nazivati je „noise“ scenom – umetnici su počeli da upotrebljavaju disonantne tonove u svojoj muzici kao još jednu dodatnu boju, koristeći se u idejnom smislu svime od fidbeka kog emituje električna gitara do ranih eksperimenata sa čistim zvukom DŽona Kejdža, Štokhauzena i mnogih drugih.

* Kako biste Resonate slušaocu predstavili ono čemu će prisustvovati na vašem koncertu u Beogradu? Hoće li fanovi Sonic Youth biti iznenađeni?

– Predstaviću dva različita koncerta na Resonateu – i nisam siguran koliko će bilo koji podsetiti publiku na Sonic Youth, ali mislim da će na oba slušaoci prepoznati duh sličan onome koji je bio gorivo za tu grupu – želju da se krene ka novim teritorijama i istraže nove avenije kreativnosti.

* Povodom dolaska u Beograd, zamolili ste da vas predstave kao člana Sonic Youth – da li to znači da ćete u budućnosti ponovo svirati zajedno?

– Bili smo 30 godina zajedno – prilično neverovatno trajanje. U ovom trenutku svako od nas radi na svojim projektima, i tako je to poslednjih par godina. Svakog veoma zanima šta li rade SADA, ali ne verujem da iko od nas gleda previše iza sebe. Zapravo, mislim da niko od nas i ne pomišlja na Sonic Youth – osim u smislu brige da nastavimo da objavljujemo neke arhivske snimke – jer ima tako puno tog materijala. Nikad ne pričamo o sviranju zajedno ili nastupanju na koncertu – znam da mnogi ljudi razmišljaju o tome, ali moram da kažem da mi ne razmišljamo. Mislim da smo svi veoma srećni sa ovim što sad radimo.

Doba izlaženja iz represivnih 50-ih

– Era u kojoj sam odrastao i sazrevao – od ranih 60-ih do ranih 70-ih – bilo je doba izlaženja iz konzervativnih, represivnih 50-ih, u jedan mnogo svesniji, socijalno odgovorniji osećaj svog bića. Naravno, muzička kultura tipa Dilan i Bitlsi, pomogla je tim promenama da izađu na videlo, pomogla je ljudima da se razviju, ali se ova promena zapravo ‘kuvala’ još od vremena Beat-pesnika i njihovog izazova ustanovljenim pravilima tokom 40-ih i 50-ih. Istočnjačke religije, lakši pristup informacijama – koji se zaista neće mnogo ubrzati sve do pojave interneta – ali će pristup znanjima svejedno biti olakšan posle Drugog svetskog rata – pojašnjava trenutak u kome je odrastao Li Ranaldo dodajući – Sazreo sam na početku kulture uzimanja droga koje proširuju percepciju, kao dela političke osvešćenosti među mladima, koja ranije nije postojala – namera je bila da se u pitanje dovedu oni na vlasti i njihove namere. Rat u Vijetnamu je pokrenuo mnoge proteste među američkom omladinom, ali i drugde – od mojih srednjih tinejdžerskih godina, ja sam se našao uključen u ovu pobunu i razgovore o njoj sa ostalima. Svi ovi faktori uticali su na moj pogled na svet, te sam napustio dom svojih roditelja da bi se sam snalazio. Ima toliko puno toga da se ispriča o tom vremenu, mnogo više nego što ovde može da stane.

Doba kad su se umetnosti mešale

– Preselio sam se u NJujork 1979, pošto sam studirao slikarstvo i grafiku na koledžu, i naravno usput svirao muziku. Došao sam u ovaj grad sa idejom da budem umetnik – doduše ne baš sasvim siguran koji tip umetnika. U NJujorku je svako pokušavao sve, imao si ljude koji su došli da postanu filmski stvaraoci ili slikari ili bilo šta drugo, i na kraju bi se našli ujedinjeni kako sviraju u bendu u malom klubu – a to je bilo nešto što nije zahtevalo puno šegrtovanja. Bilo je to doba kad su se umetnosti mešale, grebući se jedna o drugu, kombinujući se na nove načine.

Akustični nastup

Jedan nastup će biti sasvim akustičan – i dalje imam pojačalo i neke pedale, ali će to biti ogoljen solo nastup. Na taj način pišem pesme danas – na akustičnoj gitari. Imam novi album spreman, album u vezi sa kojim sam veoma uzbuđen, izlazi u septembru. Tako da ću pre svega predstaviti nove kompozicije – ali na svedeniji način nego što su snimljene na ploči. Veoma mi je zanimljivo što imam priliku da izvodim pesme u jednostavnom solo stilu – blisko onome kako su originalno i napisane. Sviđa mi se ideja da su pesme fleksibilne, te se mogu predstaviti u veoma intimnom akustičnom fazonu, a onda u drugoj prilici i na jedan više rok način u klubu ili velikoj sali. Intimni aspekt sviranja solo akustično za malu publiku, veoma je zavodljiv.

Suspended guitar

Kad je u pitanju projekat „suspended guitar“, on je počeo kao eksperiment čiji je cilj bio da se dobiju različiti zvuci iz električne gitare. Otkrio sam da kad se nagnem napred sa gitarom oko vrata koja visi nadole, zvuk postaje rezonantniji. Od te početne tačke sam razvio ideju da postavim gitaru da visi okačena o remen i tako sviram na njoj. Dok smo se Lea, moja supruga, i ja jednom pripremali za nastup, sinula mi je pomisao da gitaru zakačim za konopac, tako da mogu da je sviram palicama ili gudalom. Nisam u tom trenutku razmišljao o tome da je ljuljam okolo, već samo da dobijem iz nje razne zvukove.

U isto vreme sam mislio na delo Stiva Rajša „Pendulum Music“, kompoziciju koja zahteva da se mikrofoni zakače preko pojačala, da bi se dobio fidbek. Mikrofoni se tu postavljaju preko pojačala tako da se ljuljaju, i dok se približavaju i udaljavaju, proizvode jauke fidbeka, dok se sve ne zaustavi i i oni ostanu da vise pokraj zvučnika, emitujući stabilan neometan zvuk fidbeka. Počeo sam da proširujem svoje performanse uključivanjem više pojačala, tako da se ista stvar dešava sa gitarama koje se ljuljaju ispred njih.