Dejan Atanacković: Živeti u dva grada znači živeti i u dva vremena

Ostvarenje želja je ponekad direktno povezano s nestajanjem – kaže za Danas Dejan Atanacković, dobitnik Ninove nagrade, a uoči promocije svoje nove knjige Čovek bez jezika u izdanju Besne kobile. Reč je o zbirci od 26 priča, živo i eruditski pisanih, protkanih humorom s mnogo neočekivanih obrta, zagonetki i pasaža. Sam početak zbirke je takav. Pisan je kurzivom i glasi: Ispod jastuka nije. Među stranicama knjige je nema. DŽepove sam sve pregledao. Kofer sam ispraznio, ispreturao fioku, proverio da nije zapala u cipelu. Posumnjam na sopstvene dlanove. Okrećem polako jedan pa drugi, prinosim ih očima. Tako je sićušna, pomišljam, svugde bi se mogla skriti.

* Upečatljiv pseudo citat kaže da tražite nešto važno što ste izgubili ali nije jasno šta. Ovo osećanje nelagode da nešto bitno nedostaje, da je nestalo prožima sve priče. Šta vas je navelo da pišete o nestajanju?

– Tema nestajanja javlja se spontano u desetak godina rada na pričama. I samog me je iznenadilo da, pri odabiru priča, tražeći zajedničku nit, ustanovim jednu relativno konstantu prisutnost te teme. Naravno, da se to nestajanje može posmatrati u ličnom i širem kontekstu. Ličnom, jer se s godinama čovek udaljava od idealizovanih slika prošlosti, detinjstva, načina života koji se s vremenom neminovno čine iskreniji i neiskvareni, a pritom puni sitnica koje su imale veliki značaj. S druge strane nestajanje je tema koja se uopšteno govoreći nameće u našem dobu, na primer u postjugoslovenskom gubljenju identiteta. Svaka na svoj način, države bivše Jugoslavije investirale su u brisanje prošlosti i to se neminovno prenosi na pojedinačne živote, i pretače u sumnju u to šta je uopšte bilo stvarno.

* Moglo bi se reći da je čitav svet opsednut idejom kraja. Slažete li se sa tim?

– I to se dešava s dobrim razlogom budući da se kao ishod viševekovne želje za progresom, suočavamo sa strahovitim klimatskim promenama i svakodnevnim nestajanjem preko dve stotine životinjskih i biljnih vrsta. U knjizi se pominju mnogi muzeji, mesta gde je sakupljano znanje, a znanje je uvek susret između zapamćenog i zaboravljenog. Poneki muzeji direktno svedoče o nestajanju čitavih kultura zarad nadobudnog stvaranja sećanja.

* To, u vezi s muzejima je prilično tačan i ciničan stav, ali pišući i o tome, moglo bi se reći, da ste vi sami opsednuti potrebom da čuvate i sačuvate. Zašto? Čak ste i na koricama svoje knjige fotografijom sačuvali odbačenu skulpturu?

– Reč je o skulpturicama, bilo ih je pet, šest, koje je neko odbacio jer su naizgled bile loše izvedene, ispucale i neuko obrađene. Ali pažljivijim gledanjem ustanovio sam da ih je radila neka umetničkim obrazovanjem neiskvarena, intuitivna ruka. Bili su to sjajni, karakterni portreti, čiji kvalitet ni student ni onaj koji je s njime radio očigledno nisu primetili. Jeste, postoji kod mene ta opsednutost za sakupljanjem i čuvanjem, verovatno je to povezano sa svešću o gubljenju i nestajanju.

* Vaše priče su kao fragmenti života, protkane duhovitošću i začudnim situacijama, pa čitaoca mora zanimati šta vam se od toga stvarno dogodilo. Recimo, šta je iniciralo „Pogodno ogledalo“, a šta „Dejanovu priču“?

– Pogodno ogledalo je ogledalo na vratima mog ormana, i to je taj orman iz priče. Nisam ga dugo otvarao jer mi ništa što je u njemu nije bilo potrebno, a budući da umem da budem malo rasejan i neuredan, često neke stvari gubim, u kući i van nje. Na primer kišobrane. Kišobrani prosto nestaju volšebno. Onda sam jednog dana taj orman otvorio i u njemu pronašao osam kišobrana, jedan do drugog, kao da su se svi zajedno namerno od mene tu sakrili. Pomislio sam onda da mora da postoji neko mesto, koje svako od nas ima, gde završavaju stvari koje nestaju, koje se iz raznih razloga drži zatvoreno – navike, lenjosti, pa i nekakvog straha. Čovek bez jezika – naslovna priča – bio je uistinu jedan čin izdajstva s moje strane. Odao sam nehotice jednog slepog putnika u vozu, prelazeći neku danas nepostojeću državnu granicu. Mislio sam da je mrtav, a on se zapravo krio ispod sedišta od granične policije.

* Svaka priča je otvorena prema čitaocu da u njih slobodno učita metafore, pa tako „Nestajanje profesora Petrovića“, zatim priča „Nestao“, ali i slika u kojoj sa svojom prijateljicom razgovarate o ubistvu koje se dogodilo, deluju kao rendgen snimak sve hladnijih međuljudskih odnosa. Koliko sve ovo ima veze sa tim što vi sami živite u Firenci ili ako hoćete u egzilu?

– Egzil je reč koju retko koristim. I mada sebe ne smatram proteranim, ne mogu ni da kažem da se moj prvobitni odlazak dogodio baš sasvim mojom voljom. A kada se jednom odnekud ode, desi se s godinama da se ne stigne nikud. Pa i kada se dogodi povratak, egzil ostaje jedno permanentno stanje jer se stvari u međuvremenu promene, ako nigde onda unutra u čoveku. Jeste, te su priče svakako vezane za društvena zahlađivanja, i osećanje nepripadanja, o tome kako se živeći na dva mesta zapravo ne živi nigde. Jer vreme drugačije prolazi, najednom iznenadi brzinom i promenama. Živeti u dva grada znači živeti i u dva vremena.

* U vezi s narečenom ljudskošću je i vaša priča „LJudožder“ gde bizarnom odnosu kanibala i žrtve suprotstavljate prizor satelitskog broda „Vojadžer“ što bezbrižno plovi vasionom sa svojim sentimentalnim tovarom – dokazima o postignućima ljudske civilizacije. Zašto vam je bila važna priča o „Vojadžeru“?

– Vojadžer u sebi nosi slike koje će po svemu sudeći nadživeti čovečanstvo. Ne samo slike, već jednu predstavu o čoveku, muziku, dijagrame, fotografije ljudi i mesta. To je jedna konstruisana predstava, kako je zapadni čovek sebe želeo da vidi sredinom 1970-ih. Pritom to je već slika prošlosti, nečeg čega više nema, leteći epitaf. Nije važno što je to jedna retorička slika, važno je da danas ni takva retorička slika ne bi nastala. Zato mi je bilo zanimljivo da – pre više godina – čujem na TV dnevniku te dve istovremeno plasirane vesti: o Vojadžeru koji napušta Sunčev sistem, i o ljudožderu koji posredstvom interneta doziva dobrovoljnu žrtvu. Te dve predstave, svemirski brod koji nosi sliku sveta kakav je bio u nečijim željama, i ljudožder koji kasapi dobrovoljnog davaoca sopstvenog tela, udovoljavajući svojoj želji i želji svoje žrtve, učinile su mi se neobično kompatibilne. To je priča o željama.

* Kao i u nagrađenoj „Luzitaniji“, tako i u „Čoveku bez jezika“ postoje elementi fikcije posredstvom kojih opservirate suštinska pitanja. U srcu poslednje priče je zagonetka šta daje „jeste“ plus „nije“. Zašto ste zaokupljeni ovim računom?

– To je pitanje koje se u priči postavlja u kontekstu mita o Orfeju i Euridici. Persefona postavlja to pitanje kao uslov pod kojim će Orfej izvesti Euridiku iz podzemnog sveta. Na to je pitanje moguće odgovoriti na razne načine, i po svemu sudeći ne postoji tačan odgovor. A budući da je to u osnovi ljubavna priča, naravno da se i tačan odgovor može ispostaviti pogrešnim, a pogrešan tačnim.