Dejan Despić: Ovo je vreme cirkusa i hleba

Na takav čin kako je, između ostalog, napisao podstakli su ga impresivni „u kešu“ izraženi izrazi zahvalnosti države prema olimpijcima.

„Sve što sam hteo da kažem naveo sam u pismu. Dvesta hiljada dinara uporedite sa 45 hiljada evra koliko iznose neke od nagrada sportista, pa vidite da li je dovoljan razlog za tu sramotu i nepristojnu razliku između jednih i drugih, bez trunke kriterijuma i ozbiljnog prilaza. Zar to nije dovoljno da čovek odbije sve moguće nagrade koje je primio. Ja bar to tako osećam“, kaže za Danas Dejan Despić.

Da li su prema vašem mišljenju sportisti zaslužili nagrade?

– Svakako da jesu ali ne tako basnoslovne. Ja jednostavno mislim da treba da dobiju priznanje kao takvo a ne da to bude čašćavanje enormnim sumama za efemerne i relativno sitne svoje pobede. Neću da ih umanjujem ali ipak treba uporediti stvari sa apsolutnim vrednostima. Danas kada ljudi doživljaju svakojake teškoće i na to se prave neki mladi milioneri koji možda već sutra neće imati nikakav značaj u tom sportu. Ne želim da sudelujem u tome što bih prihvatio kao mogućnost odnosa društva prema njegovim manje-više istaknutim članovima i njihovim trenutnim dometima koji već sutra mogu da ne znače baš ništa a oni su se finansijski zbrinuli za dobar deo života.

Brine li država o umetnicima?

– U svakom slučaju veoma nedovoljno. Pre neki dan dobijam poziv za Mokranjčeve dane u Negotinu. Subvencija za taj festival koji ima svoju tradiciju i svakojaki značaj se ovogodišnje dotacije su prepolovljene a ovde se bukvalno bacaju u bunar milionske sume. Ako je to neka briga države, neka im je na čast.

Da li se u kolektivnoj svesti naroda utiskuju sportski rezultati ili dometi u kulturi i umetnosti?

– Zar treba da odgovorim na to pitanje. Kulturne vrednosti produžavaju život jednog naroda i, da je sreće, poboljšavaju ga tako da sam veoma rezigniran što se svega toga tiče. Shvatam da je, na neki način, ovo vreme, vreme cirkusa i hleba na mnogim područjima. Ja nekom svojom rečju pokušavam to da popravim ali bez iluzija.

Mislite li da će ovaj vaš gest imati nekog uticaja da se kultura tretira kako zaslužuje?

– Mrka kapa.

A kako gledate na inicijativu bivšeg ministra kulture Ivana Tasovca da se ukinu nacionalne penzije?

– Ja sam recimo odbio da me Udruženje kompozitora predloži za nacionalnu penziju i to je moj principijalan stav.

Koje stvari vam se nisu dopale u vezi s nacionalnim penzijama?

– Kad su ustanovljene, mene su stavili u komisiju koja određuje ko će je dobiti. Međutim, ja sam već na prvih par sastanaka shvatio koliko je to komplikovana i protivurečna situacija zato nisam u tome hteo da sudelujem. Nisu mi se dopali kriterijumi po kojima su birani pojedinci. Sećam se da sam rekao da bi trebalo krenuti od stvarno vrhunskih vrednosti i da sam u to vreme pominjao Miru Stupicu, recimo da ona bude neki reper u odnosu na slične domete. Međutim, to nije prihvaćeno i ja sam video kakvo je tu stanje stvari i stanje duhova pa sam napustio komisiju.

Umetnici i kulturni radnici su zanemareni. Šta mislite o statusu naučnika?

– Za to sam se takođe zalagao. Smatrao sam da nisu samo umetnici ti koji proizvode vrednosti u duhovnom svetu nacije, nego da se ne smeju zanemariti ni toliki naučni radnici, pa čak i jedna druga grana – obrazovanje, prosveta. Tu ima zaista vrednih ličnosti.

Može li se bez kulture, odnosno, kakve posledice može da izazove nebriga o njoj?

– Ogromne i dugoročne ali se olako prelazi preko toga i to se zanemaruje na razne načine.

Mislite li da političari umeju da zloupotrebe umetnike i druge zaslužne pojedince kada im dodeljuju nagrade i da li ste vi možda bili nekad u sličnoj situaciji?

– Postoji neka praksa kada čovek dođe u neke godine da mu po nekom redu stvari pripadaju i neka priznanja. Ja sam dobijao takve nagrade i uvek sam se nadao da su zaslužene. Ali u principu se neki put to priznanje oseća kao „došlo vreme da mu se da nagrada“. Ima i takvih slučajeva. Ja sam se uvek plašio da to nije i moj slučaj.

Zahvalnost u "kešu"

„Uz veliku zahvalnost onima koji su smatrali da sam to priznanje zaslužio, nažalost, moram da ga se naknadno odreknem i vratim ga u vaše ruke, zajedno s njegovom novčanom podlogom! Naime, u međuvremenu su se dogodile Olimpijske igre, na kojima su se naši učesnici pokazali zaista impresivno, uz veliki ponos i radost nacije. Usledili su, opravdani i očekivani, razni izrazi zahvalnosti, pa i oni u ‘kešu’. A ti su još – malo je reći – stostruko impresivniji! Pa još iskazani u evrima (iako je u ovoj zemlji, valjda, zvanična valuta i dalje dinar?), ali možda zato što bi sume prevedene u legalnu monetu zašle već u područje milijardi i tako bile još šokantnije za ‘običan svet’. Za svet koji grca u kreditima, nezaposlenosti, otpuštanju tehnoloških viškova, uglavnom bednim penzijama, ciničnim povišicama u jednocifrenim procentima, itd. itd“, napisao je Dejan Despić između ostalog u otvorenom pismu gradonačelniku Beograda Siniši Malom objavljenom prvobitno u Politici.

Sportski vokabular‘]

Jezik nas prilično određuje. S tim u vezi kako komentarišete to što zvaničnici i umetnici, kada su kulturni dometi u pitanju, upotrebljavaju sportski „vokabular“, da bi istakli značaj kulturnih manifestacija često ih porede sa sportskim… Bijenale sa Vemblijem, nagrade sa grend slemom i slično…

– Pa, dobro, uđe ljudima rečnik ali živimo u sredini i u vremenu kada se za kulturu malo daje zato što mnoge druge stvari kao što su sport i film privlače mnogo više pažnje. To međutim ne znači da su ostale oblasti u sferi manje vredne, ali se one tako tretiraju. Nekim ljudima su manje vredne. E, pa meni nisu.