Delikatni uzdasi vasione 1Foto: Marko Đoković

Misteriozni odblesci snova i stvarnosti, nenadmašna imaginacija tri izabrana kompozitora, jedan prefinjeni solista na svom naročitom instrumentu i jedan orkestar kadar da se upusti u izazovnu zvučnu avanturu najvišeg ranga.

Tu je i maestro za svako poštovanje, čija pojava dodaje pouzdani profesionalni sjaj i auru evropske otmenosti. Koncert Beogradske filharmonije iz ciklusa „Vazduh“ – ovde pod upravom Uroša Lajovica i sa Gzavijeom de Mestrom kao solistom u Rodrigovom „Aranhuez“ koncertu (verzija za harfu i orkestar), okruženom glasovitim Ligetijevim „Atmosferama“, te „Manfred“ simfonijom Petra Iljiča Čajkovskog – upravo je oličenje ovako specijalnog susreta pojedinačnih nadahnutih egzistencija. Ako su u svojim interpretacijama učesnici bez i malo sumnje doneli onaj kvalitet lebdenja, bestelesnosti, neuhvatljivosti i lelujavog treperenja – sasvim u duhu naziva ciklusa! – onda su, sa druge strane, samo jedan jasno postavljen temelj i moćno podizana arhitektonika orkestarske tonske građevine tokom čitave večeri, mogli valjano sprečiti da odista i ne započnemo levitaciju u svojim sedištima meditativnim muzičkim sredstvima.

Legendarne „Atmosfere“ (1961) Đerđa Ligetija, koje će Kjubrik onako nezaboravno upotrebiti u svom filmu „2001: Odiseja u svemiru“ (1968), ovde su na samom početku koncerta prinesene auditorijumu sa vanrednom osetljivošću. Treba biti mudar, vešt i zaista osvešćen orkestarski organizam da se poduhvatiš tog neizmernog umetničkog zadatka. Jer, kreirati ovako delikatno prebojene i samo naizgled nepokretne uzdahe vasione, zvučnom slikom u potpunosti nalik tkivu kakvih elektronskih titraja iz budućnosti, a zapravo bez i jedne upotrebljene čestice elektronike(!) – proizvesti dakle samo sviranjem ove tako nevidljive elektro nerve koji nas sve u publici sa scene žare i dotiču – čini postignuće orkestra upravo neverovatnim. Da se pretvori u jedno toliko tajanstveno, naučnofantastično skupno biće nesagledivih tonskih mogućnosti, Beogradska filharmonija morala je imati znanja, dara i odvažnosti. Sve to smo čuli u ovom minijaturnom, perfektnom Ligetiju.

Centralno delo večeri, Koncert „Aranhuez“ (1939) Hoakina Rodriga, originalno napisan za gitaru i orkestar, solista Gzavije de Mestr izvodi ovom prilikom u kompozitorovoj verziji za harfu iz 1974 g. Posle Ligetijevih „Atmosfera“, bilo vam je zaista potrebno neko vreme da se naviknete na jedan sasvim novi zvuk i susret orkestra sa harfom, umesto onog još donedavnog, hujećeg poniranja u kosmos. No, Gzavije de Mestr svejedno grabi vašu pažnju na vanredno elegantan način, baratajući svojim instrumentom kao kakvom džinovskom lirom, odistinski raskošnog zvuka. Za tili čas, de Mestr je napunio svojom muzikom dvoranu „Kolarca“, demonstrirajući sa superiornom, premda ljupkom uverenošću, sve zavodljive moći svog instrumenta. Bez nadmenosti, ali i bez povlačenja, ovaj umetnik je strastvenu i dopadljivu Rodrigovu muziku smestio u bajkovit svet koji deluje gotovo nadrealno u odnosu na delo, tako nam već dobro znano u svom prvobitnom obličju Koncerta za gitaru, što smo ga do tada smatrali vrhuncem decentnosti. No, sada jedna sasvim nova, bajno treperava i presuptilna, ali na svoj način čelično nepokorna vrlina ovog Koncerta, stavljena nam je upečatljivo do znanja nastupom Gzavijea de Mestra, da bi dva blistava bisa razoružala još do kraja ono vaše Ligetijem maločas očarano biće.

I onda je već došlo vreme za totalnu psihodeliju, jednu aristokratski vatrenu i istovremeno nezemaljsku muziku, koja se stuštila na nas poput predivnog Strašnog Suda sa samih uzvitlanih nebesa. Lutalački duh ove „Manfred“ simfonije Čajkovskog, tako je ovde zadivljujuće oličen u promicanju svoje prisutnosti kroz čitav orkestar i njegove instrumentalne divizije. Nadalje, ono zamamno vijorenje orkestarskih ehoa, ta zujanja instrumentalne košnice što ih smenjuju odlučni zarezi ritmova, zaigrani su u plesu mikro-damara Beogradske filharmonije do svog zapanjujuće preciznog okončanja na kraju drugog stava. Potom, onaj treći sa melodikom koja kao da najavljuje „Norwegian Wood“(!) Bitlsa, kompleksnih je uzleta i prizemljivanja u svojim intenzitetima. Najzad, završnica koja vodi naoko neznano kuda, uzdiže vas konačno stepenicima ushićujuće zvučne piramide svog spiritualnog svršetka. Kojima stupate u monumentalnim koračajima vaše lične odiseje. U svemiru, ili ma gde bilo. Sve zajedno, ostavilo nas je stvarno bez daha. Svaka čast.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari