Delo koje čini da nam srce kuca 120 udaraca u minuti

Genijalno! Snažno! Potresno! Pravi udarac! To bi bile prve reakcije na novi film Robina Campilla – „120 udaraca u minuti“, u kome na maestralan način evocira gay aktivizam 90-ih godina u Francuskoj, koji je imao za cilj da unapredi borbu protiv epidemije side. U ovoj realističnoj freski pratimo put članova Act-Up Paris, asocijacije organizovane od strane homoseksualne zajednice, inspirisane istoimenom njujorškom organizacijom. I dok je 90-ih godina bolest kosila i imala razmere nezaustavljive i najstrašnije epidemije ne samo u Francuskoj, već i u svetu, ova militantna grupa od njih petnaestak je, koristeći šokantne, često i nasilne akcije, probala da, ne samo skrene pažnju na svu ozbiljnost ovog problema, već i mobiliše javno mnjenje za svoju stvar. Od ometanja kongresa Francuske asocijacije za borbu protiv side, koju su smatrali suviše inertnom i bliskom vlasti, do demonstracija i manifestacija protiv kontaminirane krvi, organizovanja Gay Pride-a, upada u farmaceutske laboratorije i firme… Rekonstrukcija sastanaka njihovog udruženja, njihovih akcija i delatnosti je data tako uverljivo i realistično, da vam se na momenat čini da gledate dokumentarni film. To možda i nije čudo, budući da je sam reditelj Robin Campillo bio jedan od glavnih vođa i organizatora grupe. Reći da vam se od ovog filma steže grlo je čist eufemizam. Retko kada se tokom projekcije za štampu moglo čuti toliko bolnih uzdaha, pa i jecaja. Kao i aplauza, sve do kraja same špice. Pre svega kao priznanje reditelju što je oživeo tu hrabru i neverovatnu borbu aktivista Act-Up koji su hteli da učine vidljivim sve te bolesne i ugrožene ljude, čije je probleme društvo minimiziralo i pokušavalo da prikrije. I to onda kada nije upiralo prstom u njih kao jedine odgovorne za nezaustavljivu epidemiju. Redak, moćan i potresan film o bolesti, politici, strasti i gubitku. Koji pravi most između svih – mladih i starih, heteroseksualaca i homoseksualaca, žena i muškaraca. Svih. I čini da nam srce kuca – 120 udaraca u minuti.

Da Ruben Ostlund ne živi od stare slave, najbolji je dokaz njegov novi film „Kvadrat“. Nakon njegovog briljantnog dela „Force Majeure“, teško je bilo upustiti se u novu avanturu. I to tako ambicioznu kao „Kvadrat“ – inventivnu, misaonu, provokativnu refleksiju o našem vremenu. To je moćan, uznemirujući rad, koji istražuje granice političke korektnosti, umetničkih i slobode govora na veoma originalan i duhovit način. Radnja je smeštena u Stokholm, a glavna ličnost njegove priče je vrhunski kustos jednog prestižnog muzeja savremene umetnosti. Visok, zgodan, elegantan, koji kroz život ide sa vidnim samopouzdanjem, a istovremeno i sa lakoćom i nonšalantnošću. On vodi muzej sa autoritetom, i uz to koncipira programe, udvara se donatorima i nadgleda politiku komunikacije. Ali jedan minorni incident je bio dovoljan da naruši i promeni njegov dobro organizovan i sređen život. Odjednom njegovi putevi postaju nepredvidivi – nedovoljno pažljiv i obazriv građanin; neuverljiv ljubavnik; otac bez autoriteta, da bi se njegovi sukcesivni porazi preneli i na njegov profesionalni život, koji vodi ka katastrofi.

„Kvadrat“ je inventivna, originalna satirična drama, koja se sastoji od serije bravuroznih skečeva i epizoda sa ubitačnim humorom, koja je pre svega uperena prema svetu savremene umetnosti i PR industriji. Međutim, ona ide dalje od ironičnih klišea koji okružuju konceptualnu umetnost, da bi postala smela kritika i klinička slika jednog bogatog a nesrećnog društva, koja po mnogo čemu asocira na svet Karla Uvea Knausgora. Pored ostalih, Ostlund tu pokreće i pitanje poverenja, odgovornosti, nacionalnog identiteta i sve veće moralne izolovanosti ljudi koji pripadaju elitnim krugovima, kao i ukupne društvene hipokrizije, koja počiva na visokim moralnim postulatima i govorima, ali živi i radi pre svega u ličnom interesu. Ovaj film će biti poseban užitak ili gorka pilula za mnoge poslenike i ljubitelje umetnosti, ne samo zato što će sebe negde prepoznati i pronaći, već i zato što je satira o umetničkom svetu transformisana u umetnički filmski performans. Jedina mana ovog filma, ukoliko postoji, jeste što je tematski i idejno prepun. No, i pored toga je ushićujući zahvaljujući pre svega lucidnosti i virtuoznosti Rubena Ostlunda.

Film Noe Bombasa – „Priče o Mejrovcima“, ljupka je, pitka porodična komedija, napisana i vođena sa merom i duhom. To je priča o disfunkcionalnoj porodici, o razočarenjima i promašajima, o nerazumevanju i nedostatku bliskosti i komunikacije, ispričana sa humorom i nežnošću. Po mnogo čemu podseća na neki od filmova Vudija Alena. Glavna ličnost je penzionisani i ostareli profesor univerziteta i skulptor srednjeg ugleda Harold Mejrovic – Dastin Hofman, koji se četiri puta ženio i iz tih brakova ima troje dece – dva sina – Metjua – Ben Stiler, uspešan i bogat biznismen, i Denija – Adam Sandler, bivši muzičar, i kćerku Žan – Elizabet Marvel, koja se nekada bavila filmom. NJegova četvrta supruga Morin – Ema Tomson, ima samo jedan hobi – a to je alkohol. Porodica se okuplja u vreme kada se ostareli i ekscentrični otac razboljeva, kada počinju da evociraju svoje uspomene, druže se i uspostavljaju nove odnose. Iako bez posebnih dramatskih zapleta, ili uzleta, ova storija ima atmosfere, duha, nežnosti. I na neki svoj način je veoma dirljiva. Cela glumačka ekipa je izvanredna, pri čemu je za mene najveće iznenađenje Ben Stiler, koga sam prvi put videla u jednoj tako zreloj i ozbiljnoj ulozi.

Što se tiče Hanekeovog poslednjeg dela „Srećan završetak“, tu nije bilo puno iznenađenja. Kako tematski, tako i po njegovom prepoznatljivom filmskom rukopisu. Film tretira skoro sva pitanja kojima je već dugo zaokupljen – od disfunkcionalne porodice, međugeneracijske surevnjivosti i osvete, pitanja krivice i odgovornosti, kao i jedne od njegovih glavnih preokupacija u poslednjim delima – straha od smrti i eutanaziji. U ovom filmu on pokazuje dodatno interesovanje za vizuelne i socijalne medije, kao i za tehnologiju nadgledanja i video-snimanja. Iako je ovaj mučni i svedeni portret bogate buržoaske evropske porodice koncipiran kao konvencionalni triler, u njemu, na moment, ima i elemenata komedije, farse, pa čak i ehoa Beketa. Standardna briljantna Hanekeova ekipa je opet na okupu – od Žan Luj Trantinjana, Izabel Iper, do Metju Kasovica kao pojačanja. Da, sve je tu, a ipak nešto nedostaje da bi vas taj film poneo i ushitio. Možda ga guši prepoznatljivost i nedostatak svežine. To jeste Haneke, ali ne onaj vrhunski.

Dokumentarac o budističkom monahu-fanatiku

Pored ovih filmova u zvaničnoj selekciji, imali smo prilike da vidimo i izvanredan dokumentarac Barbet Schroedera „Sveti W“, u okviru specijalnih selekcija. To je priča o Ashin Wirathu, samozvanom spiritualnom lideru antimuslimanskog pohoda u Mjanmaru. U ovoj uznemirujućoj i potresnoj hronici, Schroeder nam govori kako je ovaj budistički monah i fanatik decenijama vodio nemilosrdnu rasističku i nasilnu kampanju protiv muslimanske manjine u zemlji. To je za rezultat imalo stotine mrtvih, desetine hiljada raseljenih, hiljade spaljenih kuća… Iako je odležao nekoliko godina u zatvoru, on i danas na slobodi promoviše „zaštitu rase i religioznog kodeksa“.

Za divljenje i poštovanje je da je 75-godišnji Barbet Schroeder i danas neustrašivi i neumorni istraživač najmračnijih strana našeg društva. U vreme kada je islamofobija u uzletu u Evropi, Americi i drugde, njegov film je podsetnik da čak i najmirnodopskije od religijskih doktrina, ako se zloupotrebe, mogu da budu iskorišćene kao pravi izvor zla.